ZAVIČAJ

Ah, što te volim zavičaju, mnogo,

i kudgod da krenuh nosih te u sebi

i koliko te volim, kazat ne bih mog`o,

a pobeći sam mor`o da propao ne bi.

O, zavičajne slike drage mi, daleke,

sanjam vas i volim i u svemu slutim,

samo sklopim oli i na tren zaćutim,

most drveni vidim preko naše reke.

Eh, blažena da se ste praskozorja bela,

i putevi kroz solo prašnjavi umorni,

i zašumi još jednom i zatreperi cela

brezo, Ti moj konjiću živi, nepokorni.

I deka će nam jednom kao i mi isto,

iz mesta u kom su sanjala o sreći,

ko laste iz gnezda grleć nebo čisto,

o svom rodnom kraju maštati leteći.