SAMO OČI SKLOPIM

I život je proš`o, prohujo, proteko,

samo oči sklopim bane jutro novo,

mladost i detinjstvo drago i daleko,

pola veka i sve to doživim ponovo.

I vidim ljude, lica, događaje davne

bele kuće, kočije u oblak upregnute,

konjanike i vrance besne, osedlane,

seljake moje kad se rasrde razljute.

U dvorištu našem te dve šljive bajne,

divljaku trešnju kraj tarabe smreku,

pod grabom vodu vrelo, potok, reku,

zlatan mesec, nebo, zvezde sjajne.

Kuću našu vidim u strani na bregu,

staru i srušenu za detinjstva moga,

I peć s loncicima i mačka žutoga,

kad iz lova dođe promrz`o u snegu.

Ja začujem ševu s proleća u pevu,

i zrikavaca pesmu pod prozorima,

i kao Odisej kad zateže luk i strelu,

peva duša moja u slavu Bogovima.