PESMA O MARUŠI

Kažu da u doba dedova naših,davno,

dole na kraju sela našeg, u strani malo,

kućerak bio i u njemu mati samohrana,

devetnaest i sa njome čedo u pelenama.

Muža izgubi rano, govori priča znana,

na frontu ostade, premalo znamo o tom,

a procvetala tek, kao ruža miriše snom,

bez ikog sama, a muško čedo sa njom.

I proći će mesec jeden u nadi da će doć,

ko gladna godina dan se za danom vuče,

mesec ga drugi čeka, ne spi po celu noć

a čedo se pridiže već i prve glasove guče.

Muče je teške more, košmara pune noći,

a strašni snovi tek i strah joj u duše zri,

jedva da dočeka jutro, gori joj čelo, oči,

uz grudi privija čedo i ono blazeno spi.

U neko doba dana, ne zna ni sama kad,

glas poznat čuje, od sreće stala ko stub

pa naglo otvara vrata, al opet ist jad,

i nikoga, a detetu je već izbio prvi zub.

Od roda nikoga nema utehu da joj da,

majku ni oca ne zna, a baka slepa već,

al otkud snovi ti, kamo će konjica ta,

nežno privija čedo i nemo gleda u noć.

Meseci teku leno, glasa niotkud nema,

ni reči više drage, nebo kao kamen ćuti,

poruke, znaka i zima već stiže, sprema,

a dete ruke pruža, majčinu neznost sluti.

Večeri padaju rane, u sobi sumrak već,

po zidu korača senka ružna dvoglava,zla,

studen je štipa, u uglu hladna peć,

a dete na ruci spi, kosica očeva plava.

Mnogi su stigli već i on bi trebao doć,

godine prođe pola, okolo kolaju priče

pogibe iz sela puno, uze ih tamna noć,

i ona začeplja uši, a dete i “tata” viče.

Napolju severac briše, u snegu leže puti,

u prozor belina tuče i lisica u leglu ćuti,

na vrata Božić kuca, a dete, radost je tu,

sa njime bi da je deli, ali avaj tek u snu.

I zima s mukom prođe, kiše proleće slute,

ni nebo milosti nema, to parče hartije žute,

sruši se svet i pred očima joj smrači, puče,

pokleknu i pade, a dete prohodalo tek juče.

Tog je prolećnog dana u selu padala kiša,

bile sahrane dve, baka Ristana i Maruša,

eh, ime njeno umalo od tuge da zaboravim,

uz plač zapitkujem, a šta je bilo sa malim.

A njega je, i otac me blago dotače po glavi,

odvela sebi neka rođaka po ocu od majke,

i kaže, završio je školu, i postao čovek pravi,

učitelj naočit i lep i majčine naravi blage.

* * *

I sada kad selom prođem setim se priče te,

kućerka više nema, ni oca i priče njegove,

a ratova je jos bilo, pamtimo nesreće naše,

i sve one što su otići znali, a vratiti se ne znaše.

Onima iz ratova svih,

što po bojištima i frontovima ostadoše.

Po Petrovdanu, jula meseca 2002, Bern