KO NEKADA

Pod prozorom ruža bela

u bokoru i miriše cela soba,

isto ko u naše davno doba,

ali duša, ona nešto nevesela.

Kraj kapije jorgovani beli,

plavi, nad ulazom se nadviše,

i čini se ko nekada procvetali,

ali tužni, ne svratiše svati više.

Dunja stara kraj bunara

nadvila se i od roda cela zlati,

i ko nekad ubere je kogod svrati,

al nad vodom likovi nam nepoznati.

A na stolu bokal vina,

slika draga, slika znana,

veče pada, a napolju mesečina,

još i sada belo-plava ko nekada.