JESENJINU

Serjoža moj, počinjem ko majka,

drhtavom rukom nežno, izdaleka,

sve propalo nije, još nam selo živi,

i još se mesec mangupski cereka.

Nekada smo i mi kad dođu aprili,

pružali ruke u oblak beličasti

i skakali po trnju ko po mekoj svili,

kao ptici bosi,… sitni vragolasti.

U rodu nismo, nit je zemlja jedna,

a i u vas su zvezde malko severnije,

ali i u nas kobila rže kad je žedna,

a keruša štenad od gazde sakrije.

Mojima ću reći kada me otpreme,

da me pristojno gospodski obuku,

odeilo s kravatom, kao da me žene,

i u džep mi stave za Tebe poruku.

I kada me trojka nebeska proveze,

a konji vranci, vile, kočijaš i čeze,

videću te tužnog jašeš na Pegazu

i o ratu slutiš,… dole na Kavkazu.