ČARNOVANJE

Opet za nas kolac šilje,

to baš nešto novo nije,

pod čije ću ja okrilje

gde ću sada, Arsenije?

Ko i onda, opet za nas

palacaju iste zmije,

kako juče, tako danas

put pod noge, Arsenije.

Ognjišta nam zapretena,

strnjike nam gole trunu,

na koja nam sad vretena

sudba prede crnu vunu?

U čije će sada jasle

da Marija sina skrije,

kad su naše sveće zgasle

gde su luči Arsenije?

Ispijeni sumnjom istom

odakle smo, ko smo, šta smo?

Dok se drugi kite listom

mi još i ne proklijasmo.

Vetar nas ko lako seme

svud razveje i premelje,

drugi davno digli sleme

mi nemamo ni temelje.

Rana naša sveboleća

ogrezla u žive kraste,

šta za ova tri stoleća

mi ne znasmo, a vi znaste?

Niti veru nit' neveru

ne razlučih vaktom ovim,

na kome ću ja severu

da svoj usud odjugovim?

Na severu ti se zgreja

pred jugovom zimom ljutom,

gde je moja Sent Andreja

da me zgreje svojim skutom?

Opet nam se vidik muti

- i to znano od ranije,

opet nekud mame puti

kud nas vode, Arsenije?