BOŽURSKI EGZIL

Po priči Mome Kapora

Kolona prognanih beži,

bolesni, žene, deca,

u praznoj Samodreži

prota moleban jeca.

Odgovor freske cvile,

ni zvono više ne bije,

beže duhovi, vile,

iz kućnih temelja zmije.

Starca s kraja kolone

hvata iskonska jeza,

prizor iz sumraka zone

pred hrastom Svetoga Kneza.

Šiptarske dece grupa

vična mržnji i zlobi

božure rume čupa

pa im korene drobi.

U transu rituala

u srcu jadne biljke

obesna ruka mala

bode drvene šiljke.

I dok šiptarčad džara,

ispunja krvavu besu,

drhtava ruka stara

božure puni u kesu.

Ako se igde skrasi

nevoljnik mukom smoren,

negde, na nekoj terasi

gajiće prognani koren.

...O, iže sa nebesi

što stvori svet kroz slovo,

pa šta još da se desi

dokle da trpiš ovo?!

Sveti se mome soju

i jesmo sorte gadne,

zreli za kaznu tvoju

što nam na pleća padne.

'Ajd što nam gasiš sveću

skameniš crkvi zvono,

al' što se svetiš cveću

- šta je skrivilo ono?!

Svaki mi greh naplati

moj, dedin, ili očin,

ali, te nedužne vrati

čiji plaćaju zločin?!

Dok ridam ove rime,

klijaju sumnje klice,

ja dižem glas u ime

božura - izbeglice...