DUŠA I MAŠINOVOĐA

Juče sam se probudio i shvatio da sam mrtav. Probudio sam se u vagonu nepoznatog voza koji je putovao u nepoznatom pravcu. Prvo što sam uočio bili su prljavi zidovi vagona. Pomislio sam, ako sam mrtav bar su mogli da me stave u vagon A klase, a ne da se maltretiram u ovom prašnjavom, švercerskom vagonu. Očigledno organizatori čitave stvari nisu marili za moje čistunstvo i smatrali su da mi je dovoljan i ovaj bedni, prljavi vagon koji je smrdeo na buđ. Ako ovako izgleda smrt onda nisam morao ni umirati, a ako se već mora umirati, zašto sam se rodio kada na kraju balade završavam u ovom glupom prašnjavom vagonu.
Bacih pogled kroz prozor. Napolju se prostirala prazna, odvratna ledina sa retkom sasušenom travom koja je brisala pred mojim očima. Otvorih prozor sa teškom mukom jer je bio zaglavljen i hladan vetar me ošinu po licu. Vetar je bio toliko hladan da sav naježen opsovah i zatvorih prozor. Sada mi je bilo pomalo i hladno pa izađoh iz vagona da se šetnjom po hodniku ugrejem. Šetajući se skretao sam pogled i levo i desno. Vagoni su bili prazni i žive duše nije bilo u vozu. Tada osetih da sam jezivo sam u tom vozu koji juri kroz ko zna koje prostore i ko zna gde treba da stigne. Pomalo sam bio uplašen od te mučne samoće i jednoličnog kloparanja voza. Osetih da sam žedan i da bi mi godilo jedno pivo. Sve bih dao za jedno dobro, rashlađeno pivo. Tako žedan, zbunjen i blago rasejan lutao sam vozom i tražio prijateljsku dušu.
Zaurlah deprimirano: "Ima li u ovom usranom vozu bilo ko, ali bilo ko majku mu...", ćutanje mi je odgovorilo smehom. Voz mi je odgovorio smehom kloparanja vagona, vetar koji je šibao i zavijao pored voza, smejao se. Tada sam shvatio da iz ovog vakuuma vremena nema bežanja. Ovde ću ostati jako dugo, možda zauvek a nema prijateljske ruke, prijateljske reči da me spase. Tada oštar glas razbi tišinu i prosto kao da čuh prasak razbijenog damskog stakla po podu. "Zašto pravite buku dragi gospodine? Duše spavaju, nije u redu sa vaše strane što ih budite! Hajde smirite se i vratite se u vaš vagon da se malo odmorite.". Okretoh se i ugledah ćelavog, ružnog čovečuljka kako me posmatra svojim ravnodušnim, malim okicama i nezadovoljno mrmlja. "Mhm, ajde, ajde nemojte da nam pravite probleme... niste ni prvi ni poslednji koji ovde korača i kuka, imamo mi ovde takvih dosta."
Zagledah se bolje u starčića i videh da ima kožu na licu žutu od duvanskog dima i da mu dlačice na ćeli nisu najčistije. Naime imao je malo i peruti. Kao da pogađa moje misli starčić mi odgovori: "Ma znam, mhm znam nisam neki lepotan ali savesno obavljam svoj posao konduktera. Tek tada primetih da nosi službenu odeću, pomalo staru i pohabanu ali se videlo po njoj da je kondukter. "Deda ja nemam kartu!" povikah drsko sam se sebi čudeći što vičem i tako se naprasito ponašam ali ta vrsta raspoloženja nije me napuštala već me je sve više obuzimala. Starčić se dobrodušno po prvi put osmehnu: "Vi ste već platili kartu gospodine dragi, čim ste se ovde pojavili kao naša mušterija. Ne brinite ništa sve je već plaćeno. Uostalom ako već ne možete da spavate idite u vagon restoran i popite nešto da vam prođe vreme."
Starac kao da ga više ne interesujem, okrete se i ode žurno ne osvrćući se.
Nisam znao da li se sprda sa mnom ili sam mu samo dosadan. Mora da se puno nagledao ovakvih kao ja, osornih, besnih na svoju smrt i neobjašnjivo postojanje nakon nje. Mislim da je ljude poput mene najviše nervirala pomisao što ne mogu sve da objasne i racionalizuju već im beži odgovor ko zna gde, slobodan kao ptica na grani. Uhvatih se za glavu i dreknuh što me grlo nosi: "Čiča! Čiča, ako te sretnem još jednom baciću te kroz prozor!". Niko mi ne odgovori.Kondukter je već verovatno bio dosta udaljen i u ko zna kojem vagonu. Naglo osetih da me bes prolazi i sada sam bio još zbunjeniji.
Šta mi je trebala ova predstava i dreka? Stvarno postajem nemoguć. Možda u ovom drugom životu posle smrti zapravo radim sve što sam radio i za života? Svađam se i raspravljam ulazeći u besmislene duele. Sada valjda imam puno dosade pred sobom da se odviknem od toga. Gde li je zapravo taj ekspres restoran? Sve bih dao za jedno hladno pivo. Ne pušim i ne volim cigare ali pivo, to je već nešto drugo. Pomislih sa setom na topla leta i hladna piva u gradskim kafanama i klubovima, na sve one dane kada sam vreme ispunjavao lutajući od bara do bara. Bio sam dasa i po, žene su me volele a i na jeziku i pesnici sam bio brz. Nisam voleo televiziju ali sam puno čitao novine i knjige i mogu vam reći da sam u društvu, za kafanskim stolom imao najrečitije argumente. Sada eto lepa vremena su prošla a ja u ovom buđavom vozu ubijam svoje beskrajne trenutke. Tada začuh neku sporu muziku koja se ponavljala u monotonim melodijama i jedva se čujno probijala iz susednog vagona. Odlučih da okušam sreću i krenuh u pravcu muzike. Prolazio sam iz vagona u vagon a muzika se nije pojačavala već je ostajala ista, monotona i tiha. Već sam pogubio živce jer kraja ovom hodanju kroz vagone nisam video.
Iznenada, banuh u vagon restoran. Osetih miris piva i kafe i to mi namah popravi raspoloženje. "Aha!" - pomislih - "najzad sam na svom terenu". Možda ovde ima ljudi. Za šankom je radila matora, odrpana žena sa mrzovoljnim i zlobnim licem. Videlo se na njoj, po njenoj odeći i pojavi da je nekada znala i za bolje dane. Za šankom sa leve strane bio je naslonjen ćelavi tip profesorskog izgleda i ličio je pomalo na Dostojevskog. Čitao je knjigu koja se zvala: "Spasite svoje duše bedni smrtnici jer sudnji čas dolazi i ne jedite petkom pasulj jer onda se vaši grehovi umnožavaju". Shvatih da je to neki sektaš i odlučih da mu ne prilazim. Do njega je sedeo debeo, ogroman tip koji je sve vreme pričao o rok koncertima. Toliko je bio zaljubljen u sebe i u svoj nastup da odlučih da i njemu ne prilazim. Zaključih po njegovom ponašanju da se u stvari obraća sebi i sve vreme priča sam sa sobom. Po vagon restoranu se nervozno šetkao mršavi pogureni čovek srednjih godina i urlao: "Ne jedite meso, budite vegetarijanci i ateisti ako želite da budete duhovno i fizički zdravi!". Nakon toga bi pipao sebi stomak da vidi da li se ugojio i zadovoljno bi mrmljao" "He, he uspeo sam da omršam..."
Tada osetih iza sebe neko ogromno stvorenje. Okreteh se i videh ženu tešku pola tone sa licem pit bul terijera. Ona mi reče: "Opet kasni ovaj voz, neću stići na posao.", u poslednjem trenutku izbegoh da me ne spljošti telesinom i ona se nekako ugura u restoran. Njena telesina je zauzimala pola vagon restorana. Čovek koji se šetao i pričao sam sa sobom uplaši se od ove žene i pobeže na druga vrata iz vagon restorana. Sektaš je i dalje čitao knjigu a tip do njega nije prekidao svoj monolog o rok koncertima. Zlovoljno zaključih da više nema mesta u vagon restoranu jer je ženina telesina zauzimala pola vagona a ova dvojica za šankom mi nisu delovala kao prijatno društvo.
Nastavih da lutam po vagonima. Lutao sam vekovima, a potom sam izgubio pojam o vremenu. Znao sam samo to da nikada neću doći do lokomotive i upoznati mašinovođu.