(...на дан светог Трифуна...)

Није љепота оно што припада свачијим очима јер се почесто и не види под букетом будућих лампи и лампиона које ће све да освјетљавају а ништа до освјетле
као што није ни свјетлост овај сирови млаз фарова неког тркачког чуда бржег од времена што буши кратере у поодмаклој ноћи...

зато Желим...
зато желим да у овом старом заборављеном фијакеру
што је кроз уснули Врбашки град давно одвезао свој посљедњи круг
и што се све чешће појави иза капака једну малу звијезду у облику полудјелог срца да некако убацим у њен сан
и да звоне прапорци
у име нас који смо у овај свијет залутали...

... и још желим
да на длану чију географију тако добро знам ружом за усне
или пудером што јој покаткад задржава сузе напише да ме воли
а моје је...
а моје је да из овог осједјелог фебруара измамим каквог зимског свица да све то освјетли...

Ово је...
ово је ако је већ ниси препознала пјесма оних који залуд горе укотвљени у кошуљици звона што сутра на дан заљубљених неће имати са ким на прву јутарњу...
на дан заљубљених кад испод црног снијега бијеле висибабе пјевају пјесму дрхтавог прољећа
и кад као и обично најљепши лептири долазе из наоко неугледних буба које пузећи лете од цвијета до цвијета
за разлику од оних који летећи пузе...

Вријеме је и није вријеме...
јер један за другим одлазе посљедњи аутобуси у ноћ која више није ни моја ни твоја већ оног чији ће цвијет до зоре да одрвени мраз...

да баш је тако
његова је ноћ
само зато што ништа не слути...
а ја...
а ја слутим
да над мојим сном будно стражари твој осмијех
и да ми није суђено да у овој ноћи попијем пар горких капи росе из парчета орахове љуске што некако лудо личи на Нојеву барку...
тај осмијех ноћас припада само мени
а није љепота оно што припада свачијим очима...

. или . . .
*
. . . или немир или јека прва што се сну омакне
или бумбар или пчела што преживи убод јутра
или вјечни војник среће или yелат црн изнутра
или коров или нарцис кога само лептир такне. . .
*
. . . или пјесник или сликар чија слика карму крије
ил' тишина или бездан који чува јеку ријечи
или дугме с вишком рупа или штука с мањком млијечи
ил' повратник из празнине или можда никад прије. . .
*
. . . или неко или нико тек извајан из ничега
или просјак ил' краљевић, принцеза ил' ружно паче
или море или небо што жубором зна да плаче
или дашак бијелих ноћи или крст од црног снијега. . .
*
. . . или старац или земља изнад које трава цвили
ил' невјерник или пастир што у срцу носи Бога
или сова или бизон са напрсла оба рога
или с маском ил' без маске или или или или. . .