ТАЊУШКА

Можда је требало рећи нека буде
опроштајну сузу из ока украсти
и бити још једном у осмијеху луде
патуљасто дрво што престаје расти
ноћ што прави црту која сан одваја
видљива под маском поноћног фантома
долази случајно из тајних одаја
ко највећа драгост непознатог дома
ријечи неречене у јатима слијећу
на гране што ничу привидно из пања
видно посрћући у унатраг крећу
да би биле с тобом Тањушка и Тања.
Можда је требало и не рећи ништа
лоше ријечи сруше и најтврђу кулу
за уклету лађу нема пристаништа
сваки број помало подсјећа на нулу
тамбура на којој покидане жице
са задршком звоне мора да се чује
као крик у ноћи полудјеле птице
као ново јутро трен након олује
ништа није тако неповратно давно
да нема још једном тачку усијања
за ким ноћас киши око водоплавно
на обали сумњи Тањушка и Тања.
Можда је требало рећи немогуће
и ући у јутро храбро наглавачке
бити попут санте и пужа без куће
на крају се приче скрити иза тачке
ватра која сву ноћ залуд у камину
спаја неспојиво једном ће да буде
времеплов што враћа у драгу даљину
стазом илузија нове старе људе
ноћ је изнад свега што се црним боји
пред зору кад Врбас из ничег израња
ништа што је било више не постоји
не постојиш ни ти Тањушка и Тања.