СВИЈЕТЛЕЋА ОЛУЈА

*
И кад ме не буде опет ће ме бити
на листу на којем црта распеће
паук са кистом од посљедње нити
у диму који се вуче послије свијеће
по њеној соби гдје још моје мрве
свијетле као искре из Кумове сламе
и гдје још мој смјешак боји јој обрве
бојом златног пијеска што вришти из таме.
Мраз који се хвата по рубу усана
има свој заметак у сузи што крене
у лажно свитање несуђеног дана
у срцу дјевојке а у глави жене.
*
Да, била си жена прије но што јесен
у вене ти ули двије зреле дуње
јер прах мојих рима у зору разнесен
у твојој су крви дотакнуле муње
оне што се роде кад громови оду
неким својим путем који крије мапу
у сјенци што косо улегне у воду
ноћног каубоја кад накриви капу.
Зато немој рећи да ме ноћас није
није срце бокал па да се препуни
жаром старе ватре што још зна да грије
онда кад не грије ни подневни јуни
*
Биће ме у свакој капи овог сока
што у себи скрива еликсир од ружа
час ћу бити сунце у сазвијежђу ока
а часак комета што за собом пружа
свој отисак прста од којег се чини
једно мало море постављено грешком
хиљадама ноћи које у висини
своје ружне снове снивају са смијешком.
Ја сам ова свјетлост која се лелуја
кроз рупу у зиду нашег давног гнијезда
док се вани точи свијетлећа олуја
кроз коју се види само наша звијезда.