ДВАДЕСЕТ И НЕКА СВИЈЕЋА
/...елегија о једном датуму који сам заборавио... /

Ти носиш своје звијезде испод облака који чине
балони од сапуна с примјетном тачкицом таме
и осјећаш да је туга само кап у мору ведрине
и да си сретна све док пахуље дирају раме.
А одлазе дани низ воду на торти се свијеће множе
кроз окно улази мрак с намјером да те плаши
и тек кад се сви дјелићи у један мозаик сложе
ти ћеш да схватиш да нема више вина у чаши.
Једном кад препознаш јутро које се у сну понавља
биће ти јаснији сви они који су још на перону
са којег не крећу возови на којем се не оставља
ни онај који је био само ваздух у балону.
А свијеће... оне су лампе њима је суђено да горе
ти палиш двадесет и неку за све прошле јесени
а сутра ће други дјечаци тамо испод брезине коре
трагати за слатким соком који кола у теби и мени.
Кроз окно улази мрак смијешак се на лицу још види
на води маестрал љуљка некакву своју лађу
двадесет и нека свијећа каже ти збогом и иди
ти чуваш своју тајну и не дај им да је нађу.