СНИЈЕГУЉИЦА
/ ... историја осмог патуљка ... /
I
Нисмо ли ти и ја
били само лептири
изгубљени у дану
и заробљени у ноћи
сад знам
Ти...
Ти си и имала некакву шансу
а ја...
а ја сам,
замисли,
волио свјетиљке...
II
Заволио сам је једне јесени
између Немој и Хоћу
њене осмијехе, руке и косу
и облаке трудне до бола
заволио сам њене кораке
па сада понекад ноћу
гледам је како корача
између Малих и Великих кола.
Пјесници бар пола живота
каскају за својом сјеном
и не знајући да је никад
и нигдје не могу стићи
па ипак иду даље наоружани
крвљу и пјеном
и филозофијом губитника -
- да важно је једино ићи.
Сјети се Снијегуљице
мада сјећања ужасно боле
јер боду право у вену,
у већ начете нерве
једне те очи памте,
једне те усне још воле
твој осми патуљак
са клупе за резерве.
III
/ ... и ђаволу је једнако потребна пјесма као и птици... /

Прошла је кроз два мрака
између три свјетиљке
оном истом улицом гдје је
први пут
сребрени прах звијезда у њеној коси
направио круг.
Нема више људи
само животиње и само биљке
нема сјевера и истока
само западни запад
и најјужнији југ.
Бијело и црно
тренутак кад мало ничег личи на твоје усне
медене ко медењаци с мрвичком превише меда
и наједном нема дана
и ноћ се к'о тинта згусне,
а очи од тропског сунца
постају санте леда.
Црно и бијело
тренутак кад твоје усне личе на мало ништа
тренутак кад тијело кловна објешено виси на
жици
увијек ће се до раја ићи
преко чистилишта
и губилишта
и ђаволу је једнако потребна пјесма као
и птици.
IV
/ ... бијела крв ... /

Куда ћу ноћас са овим дашком вјетра
који лепрша кроз моју крв
и који би твоју заставу
да дигне до првих звијезда.
Куда ћу ноћас са овом свјетлошћу
која је остала у очима закопана
читава два осмијеха
послије првог мрака.
Куда ћу ноћас са овим вриском
који је разоружао свице
па сада сједим сам
без кришке мјесеца и фењера.
Стварно куда ћу ноћас...
... А довољна је једна мала свјетиљка
да раскрвари самоћу
да ућутка ријеку
и да умножи мрак
и довољан је један поглед
да би се родила љубав
и хиљаде прошлих пољубаца да се
угаси
довољни смо сами себи,
а опет недовољни
и још недовољнији.
Бар ти знаш Снијегуљице:
- једна обична ријека
у свакој обичној капи
толико је необична сама себи
да се понекад упита повраћајући бијелу крв
преко зуба од камена
зна ли она уопште тај пут
којим је милијарду пута прошла
и мора поново
и најпоновије...
Треба вратити невраћено
па макар у камену била вода
а у води камен.
Боже, куда ћу ноћас кад нисам
ни застава
ни свјетлост
ни врисак,
а у бити лепршам
свјетлим
и вриштим.
Још једна молитва у камену:
Ја само хоћу да ову ноћ умирим своју немирну
бијелу крв
без ракије
и без ножа.
И само зато пета колоно мога срца
вечерас лупај лакше
вечерас пронађи ритам
уз који се може играти затворених очију,
а да се не стрмоглави.
Куда ће ноћас твој
осми патуљак.
V
/... пјесма осмог патуљка ... /
Можда смо могли некуда даље из ове кише
тамо гдје звијезде понекад чине најљепшу пјесму небеса
тамо гдје мјесец поноћним сребром још један осмијех пише
тамо гдје су додири руком поезија крви и меса.
У очима ће ти остати само сањива игра делфина
и малена кришка диње заборављена из неког сонета
и још једно давно вече када сам ти рецитовао Тина
полумртав и полупијан шапутањем с онога свијета.
Можда смо морали поћи стазом до чаробне куће
у којој патуљци умјесто принца своју принцезу љубе
заљубљени у бол самоће, заљубљени у немогуће
као што краљеви могу бити заљубљени у своје луде.
У коси јој заспао лептир напола поломљених крила
и прах са неке звијезде коју је својом звала
био је бунар жеља и самртна тишина је била
и вјетар сјеверни је био када је одлепршала.
Можда смо морали поћи пругом која се ка небу пружа
да би што теже пали да би се ријешили боја
у овој пјесми има једва милион ружа
поир тои мон амоур и лаку ноћ погрешна моја.