СЛИКА.
СОБА.
САТ.
ПОД.
*
Слика.
Требао сам да будем суза
у твојим очима боје полудјелог мора
сада кад одлазе ласте
до језера над којим се свитања не дробе
све је још увијек на столу
мјесец
вранац
свијећа
и наранyина кора
под завјесом паучине
коју је испрела тишина
по угловима празне собе.
*
Соба.
Још се твој парфем вуче
споро као лењивац
изнад празних фотеља
и с отупјелим мирисом вина
доживи
посљедњи њежни судар...
нешто као ништа
као мапа лажнога блага
као притајена жеља
роди се
над сјенком сата
кога је дрмнуо
изненадни срчани удар.
*
Сат.
Понекад се трзне на говор
пробуди га из коме
неразумљиви шапат рима
па му отежа корак
у кругу без круга
па му се побркају минути
па буде мјесечар
нагнут
над бунаром жеља
па га нема и има
на зиду
на столу
на поду
ту гдје се углавном ћути.
*
Под.
Из чијег се ока види само дрвено небо
на климавим ногама
које на кољенима труну
затим заборављени камин
у ком су горјеле пјесме
које су изгубиле метар
па су ти једног љета
дивног проклетог љета
у косу
ставиле цвијетну круну...
вранац
свијећу
и слику
коју је замео вјетар...