О БИЉАНИ КОЈА ПЛАТНО БИЈЕЛИ

Једном на улицама неког града
између мора ружа и неба
ја грешник свјестан свога пада
и ти која грешнику треба
када би могли лаки попут птица
што у кљуну носе туђе зрно
сакрити чемер и хербар са лица
и у бијело обојити црно
у ову ноћ од воска и соли
што се у оку претвара у сузу
која са задршком милује и боли
као таласи кад љубе медузу.

Хеј цигани кад би ноћас хтјели
док се тама у пелене скида
ону о Биљани која платно бјели
далеко од мене Бога и Охрида.

Послије ће небо да личи на шатор
и артист са страхом да приђе трапезу
као јагње вуку . . . као окупатор
што из снова никад не избије језу
послије ће вјетар кроз лијеске да грца
тамо гдје славуји звиждућу адађа
у рано прољеће кад се ломе срца
и када се љубав из пепела рађа
и када се залуд рингишпил окреће
каснећи у старту скоро пола круга
времена ће бити ал нас бити неће
однијеће нас некуд судбоносна пруга.

Хеј цигани кад би ноћас хтјели
док се тама у пелене скида
ону о Биљани која платно бијели
далеко од мене Бога и Охрида.