*
И кад ме не буде
опет ће ме бити
на листу по којем
црта распеће
паук са кистом
од посљедње нити
у диму који се
вуче послије
свијеће
по њеној соби
гдје још моје
мрве
свијетле као
искре из Кумове
сламе
и гдје још мој
смјешак боји
јој обрве
бојом златног
пијеска што вришти
из таме.
*
Мраз који се хвата
по рубу усана
има свој заметак
у сузи што крене
у лажно свитање
несуђеног дана
у срцу дјевојке
а у глави жене.
*
Да, била си жена
прије но што јесен
у вене ти ули
двије зреле дуње
а прах мојих рима
у зору разнесен
у твојој су крви
дотакнуле муње
оне што се роде
кад громови оду
неким својим
путем који крије
мапу
у сјенци што косо
улегне у воду
ноћног каубоја
кад накриви капу.
*
Зато немој рећи
да ме ноћас није
зар је срце бокал
па да се препуни
жаром старе ватре
што зна да угрије
онда кад не грије
ни подневни јуни
*
Биће ме у свакој
капи овог сока
што у себи скрива
еликсир од ружа
час ћу бити сунце
у сазвијежђу
ока
а часак комета
што за собом пружа
свој отисак прста
од којег се чини
једно мало море
постављено грешком
у хиљаду ноћи
које у модрини
своје ружне снове
болују са смијешком.
*
Ја сам ова свјетлост
која се лелуја
кроз рупу у зиду
нашег давног
гнијезда
док се вани точи
свијетлећа олуја
кроз коју се види
само наша звијезда.