*
Био је неко други
што се назире
из даљине
лаган попут лепезе
која се ритмично
клати
лежао је на бини
и лебдио изнад
бине
на клацкалици
узлетишта у огртачу
од папрати.
*
Уморан се зрак
просуо обојен
овлаш рубином
клизећи као авет
са врха неповрата
црна се ноћ у
трену покрила
бијелим вином
и чуло се сасвим
тихо муцање заспалог
сата.
*
Из рушевина самог
себе огрнут бљештавим
плаштом
оплакан сузом
што се у оку крајичком
леди
сам са својом
мутном и недодирљивом
маштом
закључан у странцу
из којег туђу
проповјед циједи...
*
Када се кап живота
проспе из празног
бокала
а дивљи вјетар
кроз маглу јаву
по шаву пори
*
. . . постоји нада
у пламену ма како
била мала
и кад је свијећи
суђено да до краја
изгори.
***
Ти који
ме знаш боље од
мене
јер знаш све оно
што сам у животу
прећутао
обећај ми пред
каменом тајног
родослова
у инат онима који
вјерују да нешто
знају о постанку
*
да ћеш
ако ме претворе
у звијезду падалицу
са биљегом свјетла
у десном оку
*
да ћеш
ако ме не буде
у свиралима од
врба што у мају
заваравају заљубљене
славује
*
да ћеш
ако осванем осликан
у камену нагрижен
патином које
ће неко дериште
не примјетивши
разлику попут
плохе да баци
у воду
*
ти који ме знаш
боље од мене
*
да ћеш
ако не завршим
у смијеху заљубљене
дјеце што у случајном
додиру руку открију
Млијечни пут
*
да ћеш
*
ти који ме знаш
боље од мене
све то још једном
и још једном
прећутати.