I
Ти и не знаш како
је чаробно
знати да негдје
постојиш
једнако драга
и крхка
и на полудјелом
мору
у ову тетовирану
јесен
које се све мање
бојиш
у свијету у којем
лептири
и не дочекају
зору.
Сакривен у твојим
венама
ја сам кап што
не отиче
ма како били далеко
ма како изгледали
туђи
срећом не губе
кловнови
на крају сваке
приче
мада из ње излазе
бар за милиметар
луђи.
А, ти , ти си звијезда
заспала на мом
длану
и ја те чувам
и не дам
и немој да се
бојиш
а ако већ будеш
бодеж
и направиш некакву
рану
и тад ћу да будем
сретан
што још увијек
негдје
II
Те јесени је у
мојој ушећереној
крви
заспало циганче
модрозелених
очију
и двије рањене
срне из неке далеке
басне
сјећаш се био
сам кочијаш заљубљен
у своју кочију
и свјетлост са
наше звијезде
која полако гасне.
Сутон...
из мене одлазе
кловнови улицом
која не постоји
и хиљаде
свитаца односе
свијеће нашем
нерођеном сину
опрости... на небу
је уштап и моја
се сјенка боји
трубадура који
главом разбија
мандолину
... сад немам ништа
сем рима
а и њих би најрадије
да вратим
некој далекој
звијезди с које
сам сишао сањив
нећу ти рећи хвала
а нећу ни да ти
платим
јер ти си највећи
кривац што сам
и њежан и рањив...
III
Те јесени ми је
остао само осмијех
а и њега сам убрзо
изгубио...
IV
А када оставим
звијезде
хоћу да будеш
крај мене
јер могле би и
вене
зачас да оду к
врагу...
...дубоко испод
воде мутно огледало
бар
због најљепших
тајни
којим смо били
на трагу
остани који тренутак
остани,
само,
још мало
Јер,
када одеш из пјесме
у ноћ језиво-страшну
ја ћу маниром
кловна
ставити шешир
од сламе
подеран капут
и трошну крваву
лептир машну
и својим сањивим
рукама
огроман мјесец
на раме.
V
Киша
и небо мутно до
плача.
Сан је посљедња
могућност
да се сачува
оно што мора да
оде
не буди ме
у очима пијаног
свирача
јутрос је
мало превише
воде.
Немир
и једна јесен
далека...
Ни славуји не
звиждућу пјесму
коју знају све
птице
пусти
у праскозорје
између смрека
наћи ће
мртве звијезде
и полумртве свице.
Вече
и један комадић
бола...
Ријечи ће увијек
рећи
мање
него што говоре
очи
не окрећи се
чаше су на крају
стола
ал више никог
нема
да их
н а т о ч и.