Над њим је стајала његова сјенка. . .
Знак ватре.
Оне
ноћи кад је коначно
схватио
да никад неће
наћи мир
упалио је свијећу
за покој свог
најдражег сна.
Тама
је сјенком цртала
распеће,
дрво живота и
палог анђела
тамо гдје се чинило
да завршава предиво.
Прах или пепео.
Одавно
већ није имао
коме да пише,
а ко би његово
слово и разумио.
Тишина.
Ријечи би биле
сувишне као што
обично и јесу
у причи за заувијек.
Први
пут је пожелио
да свјетло остане
упаљено
још дуго послије
шапата
што од таме тражи
опроштај
и да му на руку
слети лептир
што учвршћује
вјеру
и упорно зида
невидљиво.
Над
њим је стајала
сјенка. . .
***
Свијећа је била
упаљена да би
дан лакше изгорио...
Знак воде.
Ваљда
ће овај пут и
без степеница
од ријечи
наћи своју Нојеву
барку
и свој пут давно
уписан у географију
бића.
Уосталом, очима се увијек сигурније и даље путовало.
Кад
буде само један
из прашуме сјенки
исти као раније
а озбиљно другачији
видјеће лик већ
виђен у крчагу
воде
на дну гдје се
спајају давне
свјетлости.
Лик виђен у разбијеном
крчагу.
Кап
објашњења или
кап заблуде.
Извор или делта.
Ништа или ништа.
Покушао
је да преполови
круг
прошлим сјећањима
над којима не
виси мач заборава,
као да се оно
прећутано може
сакрити,
остао је траг
на крилу бубамаре
гдје вјетрови
уписују житија,
одувијек
откад се ноћ не
мјери данима.
Свијећа је била упаљена...
***
Негдје у тами
скривеној од
погледа душе...
Знак земље.
Тамо
гдје је остала
бијела мрља на
стаклу за помрачење
кроз коју још
добро види
онај који хоће
да гледа
сјенка је једна
пољупцем оставила
свој печат.
Његов
свијет је спавао
уљуљкан мирисом
тамјана,
а ријечи покупљене
из прашњавих
књига су ћутале
у руци је држао
Бијелог Анђела
из Милешеве
у глави наду
у срцу вјеру,
да неће бити онако
како не буде суђено.
Просуо
је чашу мирисавог
вина отетог од
камена
бацио два-три
комадића земље
у ноћ
прекрстио се
посљедњи пут
рекао ХВАЛА...
и срушио се...
Прво
је било ништа
касније се једна
звијезда стидљиво
отиснула на ванвременско
путовање
док је ноћни вјетар
грцајући упорно
понављао
ОЧЕ НАШ КОЈИ СИ НА НЕБЕСИМА. . .
Негдје
у тами скривеној
од погледа душе...