БИЈЕЛИ АНЂЕО
. . . на столу покрај иконе заштитника
наливена ракија и насуто жито. . .
свијећа угашена молитвом вирила је из свете водице
гдје се рађа сан сањан унатраг
за који се не зна је ли био
или ће тек да буде
на исходишту заборава
зрнце пијеска које запљускују воде океана
позајмљеним оком
бирало је пут којим ће најлакше да стигне
у град огледала
што паралелно струји у измаглици ноћног мастила
и десило се. . .
(овлаш огрнут огртачем од бијелог перја
попут балерине која своју лабудову пјесму игра лебдећи
чекао је Лазареву суботу
на размеђи сутона и свитања
у подоблачју
кад ће да баци грумен земље који ће већ наћи начин
да некако падне
. . . на столу покрај иконе заштитника
доливена ракија и досуто жито. . .
ко зна које године и ко зна којег вијека
у Милешеви
пред понором прве димензије
гдје све сем молитве има свој ехо
и свој заборав
ноћ се давила
на пергаменту
у хиљаду нијанси бијелог
као да никад више неће да наслиједи дан
и да није било ватре што умјесто моста
спаја двије обале
видјела би се сјенка што бљесне у оку
и нестане
у водама подземне ријеке
на крилима попрсканим удаљеним звијездама
и перјем од несанице
остао је траг осмијеха
онога што мисли да ће једном да се врати
из друге димензије
. . . на столу покрај иконе заштитника
проливена ракија и просуто жито. . .)
. . . у граду огледала
Јутро је каснило ко зна колико Халејевих комета. |
