BELOSVETSKA MAŠTAONICA

Na šetalistu, iza tunela…

odavno vozovi ne prolaze…

ima samo jedna klupa,

obična drvena klupa…

zelena…

ipred nje…

more i stijene…

nad njom se nadvila

krošnja od lorbera…

a pored nje svjetiljka…

razbijena…

klupa na kojoj se sanja…

dok mašta plete snove,

ko najljepšu čipku…

od morske pjene…

i pusta…

da ih valovi nose…

razbijaju se,

ko pisma u flaši…

i vraćaju se…

kad im se zalupe,

gvozdena vrata…

i ušunjaju u misli…

k'o pokislo pseto…

pokunjeno…

poneka flaša,

još se razbija o stijenu…

i mašta se pretvara

u morsku pjenu…

klupa je zasuta,

lišćem sa lorbera…

što ga raznose vjetrovi…

a kiše je peru…

uz huk vjetra,

samo se čuje…

kako cvili…

neko pokislo pseto…