DALEKI VRT

Svaku smrt preživljavam sve više, kao da je moja

Možda ću i ja uskoro u taj daleki vrt, pun snova

Zalutati i zaboraviti kako da se vratim

A možda i shvatim da povratka mi nema...

Umorne su oèi moje pokošene jutarnjim zracima

Pijane, suzama mutnim orošene

Bez onog nekadašnjeg sjaja, borama opšivene

Slepe za život sa "onog" drugog kraja lože

O Bože na šta sam život potrošio

Ne mogu reći da se kajem, jer onda lajem

Na sve lepe trenutke koje sam imao

Na ljubav koju sam nesebično primao,

Na..?

Ne sećam se ničeg lepog više

Isto kao kad' jutarnje kiše speru sve tragove noćnih šetača

Tako i moje misli poput poplašenih vrabaca

Nestanu u magli gustoj, neprobojnoj.

Samo mojoj, jer drugi je ne vide...

Drugi više ne vide ni mene

Ne primećuju oronulog starinu čije sene

Lagano nestaju u mraku, života prestrašene...