STARINA

U ovo hladno praskozorje

poplavljeno morem tišine

Jedan je starac plak'o…

Ni talasi

Koji besomučno udaraše

U obale njegove duše

Ne mogadoše nadjačati

Večnu tišinu koja ga je zvala

Plakao je dugo starina…

Nije žalio za životom

Već zbog nemoći svoje

Da učini ovaj svet

Barem za jedan osmeh bogatijim

A Svet je ostao hladan

U svojoj bezosećajnosti za čula

Kratkovidosti za patnje

Bezbriznosti za očaje

Nemarnosti za duše naše ljudske

Ostao je hladan i nije mario za plač

Za vapaj…

A već sutra

Starine više neće biti

I neće više niko plakati

Nad sudbinom našom

Samo će tišina

Ta hladna tišina podsetiti

Nekog drugog straca

Da je svaka suza uzaludna

Nemoćna

Nevidljiva

Samrtna…