NEKA TO SUTRA NIKADA NE DOĐE

Ni prolećni dani ne odneše moju tugu koja mi se uselila u dušu još onog januarskog jutra, kada si otišao uz huk vetra, uz pratnju snažnih oluja a neka beskonačna praznina ispuni tada moju dušu.
I verovah da polako nestaješ iz mog života, a sada me džinovske senke tvog lica posmatraju i prate u stopu? Nad tobom su crni i teški oblaci, izgedaju kao strašna kob, drže me u neizvesnosti i strahu, u zlokobnom očekivanju kada će se ta sila srušiti na tebe.
O kako bih rado želela da to sutra nikada ne dođe! Da ovo bude samo neki ružan san... ali spoznaja od neižbeznosti tog kobnog sutra sve je veća... kao grudvica snega koja se sa vrha planine poigrala, a onda u svom bezumlju se sve većom brzinom spušta prema dnu i stvara ogromnu lavinu koja svojom snagom ruši sve pred sobom...
To sutra je moj strah i moja groznica, moje nemanje i moja ograničenost, moja tupost i sve moje i tvoje gluposti.

Želela bih da zaustavim vreme, da vratim točak unazad na onu raskrsnicu koja nas je poslala različitim putanjama, a onda nekom čudnom igrom životnog lavirinta, dovede nas na tačku gde se ponovo sretosmo...
I vidim te kako na ivici ponora stojiš uspravno i glumiš hrabrost, a u tebi sve drhti od strepnje sledećeg momenta koji neizbežno dolazi... u mojim grudima osećam neku tegobu i strepnju da ćeš se svakog trenutka strmoglaviti a ja te ne mogu zaustaviti, ne mogu ti pomoći… O kako bih želela da te iščupam iz kandži tog bezličnog vremena koje te odvede na stranputicu i zatvori u kavez sopstvene tuposti.
Naš život dobija nove oblike koje se kao utvare iz prošlosti pojavljuju na vratima sadašnjosti i zlokobim smehom pokazuju svoju silovitost i moć vladanja našom budućnosti.
Ali na putevima života ne postoje prečice. A ja bih tako želela da to sutra nikada ne dođe!