Opet je duboka noć pokrila svojim velom ovaj grad
i ovu kuću u kojoj smo nas dvoje tako blizu jedno drugom,
a tako daleko…
Ja sam još uvek budna i razmišljam o nama.
Nestalo je još jedno svetlo, jedan dan.
Dan koji se nikad više neće vratiti.
Tama se uvukla u svaki ćošak,
sve poznato se rastopilo u ništavilu noći.
Samo sablasna tišina i tihi otkucaji srca...
U duši pustoš... Samoća.

Osećam se potpuno bespomoćnom, bez ikakve želje da se pokrenem,
da nesto učinim, promenim. Prepuštam se tom osećanju, kao davljenik
koji je izgubio i zadnju trunku snage i pada u zagrljaj matici
koja ga neizbežno nosi svome dnu.
Nestajem u ponoru mojih osećanja, koja su izgubila svaki značaj,
svaki smisao i sve se pretvorilo u tamu...

Nestajemo i mi sa njom, jer smo nas dvoje sada samo juče.
To juče mi se čini tako blizu, a ipak je tako daleko...
To juče, kada su snežne pahulje igrale
svoj najlepši valcer nad ovim gradom,
kada si ti tako iznenada i neočekivano ušao u moj život
i iz korena se sve u meni i oko mene odjednom promenilo,
i ovo drugo juče kada si isto tako otišao,
bez objašnjenja… Bez pozdrava.

Pitam se, šta si želeo u trenucima
kad sam mislila da smo srećni???
Šta sam želela ja??? Ne znam...
Mislim ništa posebno, osim da te volim...
I volela sam te detinjom iskrenošću, nesebično,
kao što se iskonski voli roditelj, dete, brat...
Volela sam te takvog kakav jesi,
sa svim tvojim vrlinama i manama...
Tvoje vrline idelizovala, mane bagatelizovala...

Sad više ne znam, da li sam se ja to kockala s vremenom,
uloživši mnogo više nego što sam imala.
Svoju ljubav, dušu, celu sebe...
Više nego što sam ikada i sanjala da mogu nekome pokloniti.
Nakon svega, osećam se kao "propali kockar",
koji se u zoru vraća kući, spuštene glave, pogrbljenih ramena,
rezočaran u sebe i svoju veru da će u igri, koju nije dovoljno poznavao
dobiti glavni zgoditak... A sada, kada je sve izgubio, treba da prizna,
pre svega sebi samome da je pogrešio što je uopšte počinjao da se kocka,
a nije dovoljno poznavao pravila igre...
Ali ta suluda opčinjenost dobitnika u kockarnici je toliko jaka,
da se razočaranost gubitnika i ne primećuje...
Njihove pognute glave ne vidiš, njihove jadikovke ne čuješ,
jer si ubeđen da će i tebi jednom tvoja plava zvezda da donese sreću...
I kada propalom kockaru u zoru bude jasno da je sve izgubio,
i pogrbljenih ramena, savijen korača domu svome,
još uvek ne izgleda sve izgubljeno i još uvek
ne želi da prizna sam sebi da je pogrešio,
već gaji neku potanku nadu u dubini svoje duše,
da će sutra biti bolje sreće, da će sutra njegova plava zvezda
najverovtnije da mu se osmehne, ako pokuša još jednom...

Ja nisam poznavala tvoja pravila igre,
ja sam ti jednostavno verovala i dala sve što imam
i ne sumnjajući ni jednog momenta da ćeš sve to
jednog dana staviti na kocku, tek tako, ne znajući ni sam
da li je to zbog opčinjenosti novom igrom koja ti se svidela
ili samo tek tako da se nešto dešava...
Bolelo me je to jako... ali sam i ja, kao i svaki propali kockar
i dalje verovala u moju ljubav.

Ti si sada negde daleko, daleko u tvojoj oazi,
u kojoj si samo ti, sam sa sobom...
I ne slutiš da svojim odlaskom gasiš moje snove,
pretvaraš u pepeo sve ono divno i sjajno,
svu onu božanstvenost plime osećanja
koja je svaki put navirala,
samo dok te vidim... samo dok te čujem...

Ne vidiš moje rastrgnuto srce koje ti i dalje pružam u mislima, u snovima...
I dalje te tražim u svakom svom snu, želim da te dodirnem, da te zaglim,
da te poljubim u ovoj hladnoj snežnoj noći, ali ti si daleko, a ipak tako blizu...

Noćas odlaziš u neku zemlju meni nepoznatu, divlju, nedokučivu...
Zemlju pustoši i zaborava...
Koliko će mi još dugo vremena trebati za zaborav?
I da li se sve to može zaboraviti?

Mislim ne. Samo će vreme svojim lakim plaštom
tiho i nečujno pokriti moju ljubav,
a ona će, kao dete, samo misliti da se igramo žmurke!
I izvirivaće ispod plašta uvek onda, kad ću to najmanje očekivati...
Ko dete kad se igra žmurke...
Da li je sve ovo bila tvoja igra žmurke sa mojim osećanjima, sa mojim srcem...

Ti si izgleda mnogo voleo tu igru... hoću, neću... pronađi me...
I ja sam te tražila, ponekad uzaludno,
jer je kutak u kom si se skrivao, meni bio nepoznat,
a onda si se iznenada pojavljivao i brzo trčao do mesta
vičući... puj pike, ne važi!
A ja sam bila srećna da si tu,
iako sam ponovo morala da žmurim... uvek iznova...

I sada kad zažmurim, mislim da sanjam najlepši san...
Ti si u njemu, i izviruješ iz jednog kutka mog srca nasmejan i drag...
O bože, zašto te ne vidim onakvog kakav stvarno jesi?
Moje misli uvek zalutaju u taj jedini deo moje duše,
koji još nije ranjen, koji još uvek ima samo lepe uspomene na tebe...
Sve ostalo krvari.. a možda i ne želim da idem na onu stranu
gde se nalaze krvavi tragovi koje si ti ostavio za sobom.
Ne želim da ih vidim... da ih osetim, jer svaki put još više bole te krvave rane...
Hoću da ih ostavim na miru da zacele, ako je to uopšte moguce...
Ja želim samo lepotu osećanja koju sam gajila prema tebi,
ona je veličanstvena i zaslužuje da bude u mom sećanju!
Sve ostalo ću zaboraviti...

Neka zaboravim sve povrede tvoje, neka zaboravim
sva poniženja i sve neprospavane noći,
neka zaboravim svu tugu i setu, svu onu odvratnu gomilu
uvredljivih reči i pogleda... Neka zaboravim!

A ovaj kutak koji sam još uspela da sačuvam za sećanje,
neka ostane! U njega ću se rado vraćati i čežnja će se ponovo javljati,
da te dodirnem, da te zagrlim, da osetim tvoje ruke i čujem tvoj glas...
Opet me noćas zoveš! Dozivaš moje misli k tebi, baš ti tako se hoce!

I baš nećeš iz inata da me ostaviš na miru da sanjam...
Sada sam budna i gledam kroz ovu našu okruglu kupolu
kako mi se čak i mesečina ruga i učini mi se kao da je jedna zvezda pala,
ove tihe zimske noći, sve sanja a ja... ne mogu da spavam,
ali ipak i ja sanjam... budna.

Na svim prozorima su svetla već odavno pogašena...
Šta li to sanjaju moji sustanari?
Da li su im snovi isto tako čežnjivi i strani?
Kako se u ovom krugu sanja?
Htela bih znati da li se i u njihovim snovima sve vrti u krug, kao kod mene?
Ali meni se vrti i u glavi, jer na drugoj strani ovog kruga, sanjaš ti...
tako blizu, a tako daleko si... šta li sanjaš?

Znam, tu si i možda nisi sam... ili jesi?
Baš me briga ali volela bih da znam šta li noćas sanjaš?
Da li me zoveš u svoj san, pa zato od tuge ne mogu da spavam,
jer si daleko a ipak tako blizu... Kako to boli!...
Gospode, da li te ima, zasto ga ovoliko volim i zašto toliko čeznem,
ne mogu znati, odgovor ne postoji...

Plavi dim moje cigarete muti mi pogled, ne vidim više ništa pred sobom,
oči mi zamaglele, i ovaj ekran više ne vidim, samo ruke nekako nejasno,
kako igraju po tastaturi... i tvoj lik, kako se tajanstveno uvlači između redova
i čas se pojavi čas nestane a ja ga tražim, više te ne vidim, nema te...
Da li se to ponovo igraš sa mnom?
Sad vidim jednog dečaka razdraganog i nasmejanog, vragolasto se smeje i kaže:
"Opet nisi mogla da me pronađeš, a ja sam bio tako blizu... baš si smotana!"
Gledam ga očima punim ljubavi i kažem:
"Nema veze Slimko, jesam, ja nikada neću moći da te pronađem!"
Nema veze, opet ću da žmurim, uvek iznova, sve dok ne odrastem i shvatim,
da i ja treba tako dobro da se sakrijem, pa da me više nikada ne pronađeš!

Ej, ali ja izgleda ne želim da se krijem!
Ja baš mnogo volim da žmurim! Jer onda sanjam...
San mi polako krade java, zora sviće a ja sanjam
i puka tišina ovog našeg nam kruga ponovo me začarava…
Tako si blizu a tako daleko! A sutra ćeš opet biti negde daleko i znam,
svejedno ćeš mi biti tako blizu... koja je to ironija?

Zašto smo došli u ovaj začarani krug?
I ova kuća je začarana, sve se u njoj vrti u krug,
počev od stanova pa do stanara,
više ne znaš ko ti je prvi komšija, a ko drugi,
više ih ne prepoznaješ, jer se svi vrte u krug,
zajedno sa ovom blagom mesećinom
nestaju negde u krugu snova,
od jednog kruga prave se dva i čini mi se,
ja sam u jednom a ti u drugom,
ili smo mi to u istom krugu?
Ništa više ne znam...
Gle, u jednom stanu se pali svetlo,
novi dan se rađa, sanjaš li još... šta li sanjaš?

U crnpurastom plavetnilu novog dana
izranja moje sutra, s ukusom pepela i žara.

Noćas je izgoreo još jedan delić mog bića,
a da to niko nije primetio, čak ni ja sama.

Jedino osećam kako me nešto u grlu guši,
zamagljene oči, moje ruke koje prevrću po tastaturi
i osećam tvoj dodir, stisak tvoje ruke, tvoj zagrljaj,
tvoj pogled u svojemu
i osećam tugu... sreću... čežnju... bol i ljubav...
i osećam tebe kako te nema, a tako si blizu...!
Ove noći, izgori još jedan deo mog tela!