KADA SAM ODLAZILA

Kada sam odlazila
ispratila me majka moja
potekoše
krupne suze
niz lice njeno...

Tihim glasom
molila je
kćeri, piši
i nemoj dugo...
Ote se jecaj iz grudi mojih
iz dva oka
potekoše
dva potoka...

Vetar je nosio
reči...
Majci što je ostala
još da maše...
Neću dugo... šapnula sam

Voz se gubio u daljini
ja u njemu
u nepoznato...
hiljadu pitanja
na tom putu do züricha
sedamdeset i neke

Znoj mi oblio čelo
kada sam pokucala...

Otvori mi vrata,
starica bleda...
mačak se sjurio
u krilo
pomazi me repom...

Tako je počelo...
Ceo život iznova...
Nisam znala reći,
...šta me boli...
Gutala sam prve suze
preko nasmejanih
obraza...
Čežnja mi razdirala grudi
a ružni sni
bacali u očaj...

Majci sam pisala
o lepoti zemlje, sebe
nisam spominjala,
tako je bilo najbolje...

U dugim noćima,
počele su da izviru pesme
i svakog
slobodnog trenutka
rađale se nove teme...

Nizali se naslovi puni bola...
_majko_dome moj_sejo sestrice_
napiši mi jedno pismo
ti od kuće brate moj_
i sunce moje južnjačko,
o, zemljo mila, daleka
dedovino,
što me pusti
u tuđi svet da umirem
lagano...

Nebo je znalo sve...
Nebo zna
gde sam sakrila
uspomene na tolike
godine
što ostaše u zemlji sjaja
sa ukusom tuge, znoja, čemera...
Zauvek
ispod tuđe strehe.

Navikla sam...
kao kad se
osmeh razleti...
Navikla sam kao
kad suze pustim
navikla na sve...
Tako je nebo htelo...

Često preturam po uspomenama
prisećam se,
`krupne suze`
moje Majke
i tihe reči neću dugo...

Oprosti
Još tada sam te slagala,
MAJKO...