ZBOGOM, PRINCEZO!!!

 

Princezu sa ulice sam prvi put sreo u jednoj kafani. Bila je mala i prljava. Pobegla je od kuće, ili tako nešto. Pijani gosti su je hvatali za dupe. Prošla je pored mene, i odmerio sam je od glave do pete: imala je nekih petnaest – šesnaest godina, nosila je kratku suknjicu tako da su joj se videle mršave detinjaste noge i naziralo malo, okruglo dupence.

Ne znam tačno kako sam je zgrabio. Verovatno je bilo jednostavno, kao što se većina bitnih stvari dešava. Verovatno sam jednostavno rekao ''hajde'', i ona je pošla.

Nije bila nevina. I tako je bilo bolje, loše bih se osećao da sam ja morao da budem prvi koji joj to radi. Ovako nisam osećao nikakvu krivicu: bacio sam Malu princezu na krevet i skinuo je golu.

Ujutru sam joj dao nešto para i izbacio je iz stana.

Sreo sam je mnogo godina kasnije, u nekoj agenciji za poslovnu pratnju. Bila je previše skupa za mene. Pitao sam je da li se poznajemo, rekla je ne. To je bila istina, zaista se ne poznajemo.

''Zbogom, princezo'', rekao sam.