ULICE SMRTI
Beograd. Karaburma. Gradska dreka zaglušuje ulicu, a još nije ni popodne. Odsjaj sunčevih zraka na starom volanu. Jedan od onih dana kada svi idu peške.
Niko ne uzima taksi.
Loše za mene.
Šetnja zaljubljenih parova, kučići, Cigani, sve je stajalo izvrnuto u staklu stare ''Lade''.
Tada je sve počelo.
Čuo sam glas.
Neko me pozvao.
- Ej, Nikola!
Kole. Stari pacov.
Šta ima.
Pa, brate, eto.
Sreo sam Ninu.
Pazi ti to, sreo je Ninu. Kaže, uvalila se u sranje. Sranje, baš dojaja. U poslednje vreme je bila sa nekim Goksijem, mafijašem. Video sam ga jedanput. Budala.
- E, pa, više nije sa njim.
Jebala se sa nekim Banetom zvanim Bandža – pazi, ladno ga zovu Bandža – a taj Bane je u krvnoj svađi sa Goksijem. Al' od Nine me ništa ne čudi. Ali, kaže Kole da je sad gadno zasrala. Prenosila je Banetu informacije o nekim Goksijevim poslovima. Tako se priča. I, sad, Goksi je saznao, i poludeo. Nina je negde zapalila, ali zapaliće joj on sveću kad je nađe. Jebaće joj sve po spisku.
Nina je prsla.
Poznavao sam je još od kad smo bili klinci. Gledao sam kako je postala sponzoruša. Imala je dobro dupe i rešila da ga dobro unovči. Gledao sam kako je to radila. Bez foliranja, bez pretvaranja. Kratko i jasno, raširi noge za onog ko ima najviše love.
Ali, ovo što je sad uradila, to nije dobro. Goksi će je pronaći, i onda, zna se. Bandža joj neće pružiti zaštitu,
Nije smela to da uradi.
- Aj', vidimo se – rekao je Kole.
- Vidimo se, brate.
E, Nina, jebi ga.
Popodne u Beogradu. Ravnomerno bučan zvuk ruske limuzine ulazi mi u uši. Promiču ljudi kao maglovite senke ispred šoferšajbne.
Nina, zašto mi to radiš?
Jeste da si glupa k'o kurac, ali nema nikog da ti pomogne osim mene.
Moram nešto da učinim.
Ulazim u kafić kod Pirane. Čuveno grotlo.
- Je l' tu Ljuba?
- Tu je.
Ljuba, zvani Ljuba Pirana. Upadnete li u njegove vode, oglodaće vas do kostiju.
- Nikola, šmekeru, otkud ti?
Tražio sam mu da mi sredi susret sa Grofom. Kažem mu, samo da vidim Grofa, ništa više. A on se samo kezi, pizda.
- Mnogo 'oćeš, Nikola. Nisi ti tol'ki mudonja, a nisi ni neka dobra pička da tek tako tražiš Grofa.
- Ne seri, nego mi pomozi. Žuri mi se, znaš.
- Vidi ti to. Ne možeš ti meni da naređuješ.
I sad se tek kezi onako kako samo on ume.
Na kraju kaže da će da me pozove ako uspe nešto da uradi.
Dan prolazi kao u ludilu. Predveče se vraćam kući. Dočekuje me ugašeno svetlo u praznim sobama. Stropoštam se negde da odmorim glavu. Sedim u mračnom ponoru koji bi trebalo da bude fotelja.
Ljuba Pirana, Nina, koji likovi.
A i ja sa njima.
U kakva sam se to sranja sad uvalio.
Deset sati.
Telefon zvoni.
Piranin glas.
Dođi u kafić ''Napoli'', odmah.
Kafić ''Napoli'' je bio bivša rupa, sada uglancana hromiranim bojom, sa posetiocima bivšim šljamom, sada utegnutim u italijanske krpe. Takozvani ''fensi'' momci i devojke. I šta im treba da svakom kafiću daju te italijanske nazive? Jebala ih italijanska imena.
Njihovo fensi piće mene ne zanima. Prolazim između stolova, pa pravo za šank. Tamo stoji neka spodoba za koju ne mogu da oderedim da li je muško ili žensko. Neki pederko.
Kažem mu da tražim Grofa.
- Prođi pozadi.
Prolazim kroz vrata iza šanka i penjem se uskim stepenicama na sprat. Ovde počinje Grofovo carstvo.
Gorila me pusta unutra bez mnogo provera.
- Ti si Nikola?
- Da.
- Uđi.
Grof sedi iza stola tako da mu lampa ne osvetljava facu.
- Nikola, momče, još od kad se nismo videli.
- Zdravo. Nije ti loše ovde.
- Drago mi je da ti se sviđa. Nećeš piće? Šta te dovodi, reci.
Radi se o Goksiju i njegovoj bivšoj ribi. Počinjem da pričam. Njegovo lice ostaje sakriveno u mraku.
Pričam.
I pričam.
Kenjam k'o foka. Koliko već traje, pola sata? Šta više da pričam, valjda mu je jasno. Počeo sam da ponavljam svoje reči. A on samo ćuti.
- Dakle, to je to – kaže on.
- Pa da.
- Pazi, ta ribica je sama kriva. Goksi ima pravo da joj radi šta hoće. Šta bi ti radio da si na njegovom mestu?
Pa dobro, tu je u pravu. Nemam šta da dodam.
- A ti došao kod mene da tražiš da ja odem i kažem Goksiju : ''Ostavi je na miru'' – kaže on.
A ja njemu kažem da nije baš tako.
Ali me prekine.
- Mora da ti se baš diže kita na nju,
Podjebava me, pizda mu materina.
- Sigurno je dobra pička kad si se tako napalio, a? Je l' ti dala već neki put da je kresneš?
A ja ne smem ništa da mu odgovorim.
-Nemoj da si tako obesio nos, žao mi te.
I počne da se smeje, mamu mu jebem.
Onda nastavlja da priča.
- Pazi, ja ne mogu Goksiju ništa da naredim : njegova pička, može da radi šta hoće. 'Ajde, eventualno, mogu da mu kažem da se koji dan malo smiri, da mu se ohladi vugla.
Ovo zvuči dobro. Grofova reč za svakog je zakon, pa i za Goksija. Ako mu bude rekao da se malo smiri, to znači da Goksi neće smeti ni da priđe Nini.
- Eto, toliko mogu da uradim. A kako tebi ide posao? Taksiraš, a?
Kažem mu da taksiram.
-Znaš, treba mi jedan čovek k'o što si ti. Neka vožnja tu i tamo, ništa drugo. Šta misliš o tome?
Treba mu čovek k'o što sam ja, kaže. Nešto smera. Usluga za uslugu. Ne mogu da odbijem.
Nemam izbora.
- Zašto da ne – kažem.
Zahvaljujem mu se i odlazim. On ostaje u svojoj mračnoj fotelji iza oblaka zlatnog ''marlboro''-a. Ne vidim mu lice.
Sutradan.
Moja soba. Prve sunčeve niti tek ulaze kroz prozor.
Nešto me budi.
Telefon.
Nepoznat glas.
Dođi odmah, kaže. Nešto u vezi sa Grofom.
Pola sata kasnije, nalazim se u jednom dvorištu na Vračaru. Stoje okupljeni tipovi, neki jebači. Jedan kaže da im je Grof rekao da uvek mogu da budem na raspolaganju. Moram da se složim, nemam izbora.
Stojim pored kola. Oni vade nekakve kutije i paketiće i trpaju u moj auto.
Kažu da odnesem na neko mesto.
Kakvi paketići, k'o za klinačke rođendane. Čini mi se da su u kutijama neke patike, a za paketiće na znam.
Ne znam i ne zanima me.
Sedam u kola i krećem.
Paketići, krv im jebem.
Prolazi dan. Niz ulicu promiče samo lagano beogradsko popodne.
Paketiće sam odneo.
Neka misao pritiska mi glavu. Pokušavam da je vratim, ali tamo je samo krov stare ''Lade''.
Imam još neke pakete da odnesem.
Crna devojačka kosa leluja ispred branika automobila.
Nina?
Ne, nije ona.
Gde je ona sada?
Gde je ona, a gde sam ja?
Ona u bekstvu, ko zna gde, a ja vozikam okolo bez ikakvog objašnjenja.
Šta ako negde pogrešim?
Ona misao pritiska mi glavu sve jače. Da li je to znak da prodire do mozga?
Da, mogao bih da pogrešim negde, u nečemu. Bilo šta. Pogrešna reč, korak, grimasa. I onda, Grofu sve dosadi. Ili mu dosadi i bez toga, tek onako? Jednostavno, odustane od svega, pozove Goksija, kaže mu da radi šta god želi. Sledećeg trenutka, Nina pada Goksiju u šake.
Ovo nije rešenje.
Nisam učinio ništa. Ruke su mi vezane, a Nina i dalje u vazduhu.
Ovako može da potraje danima.
Moram nešto da učinim.
Nešto, zaista.
Stižem pred široku kuću sa belom fasadom na Bežanijskoj kosi. Ali, ne da bih isporučio pakete.
Približavam se.
Ima ih trojica.
- Tražim Goksija – kažem.
Nije tu.
Šta hoćeš?
Odmeravam ih pogledom. Hoće da nasrnu. Ali, neću im dopustiti.
Onaj mali u sredini, on je glavni.
Dohvatam ga.
Pesnica u glavu.
Pao je.
Dvojica majmuna će skočiti na mene.
Ne može.
Vadim pištolj.
- Imam nešto da poručim vašem gazdi : Ninu će da ostavi na miru. Ne sme da joj fali ni dlaka s glave.
Je li jasno? Ona je sada pod mojom zaštitom, a ja sam pod Grofovom zaštitom. Ja sam njegov čovek! Jasno?!
Čini mi se da zvučim ubedljivo, više zbog pištolja nego zbog reči, ali svejedno.Otišao sam.
Sledećeg jutra dočekuju me krovovi prigradskog naselja i nabadaju svojim antenama. Svaki ubod me podseća na ono što sam uradio sinoć.
Otišao sam predaleko.
Izlazim na ulicu. Svaki prolaznik, svaka zgrada, svako drvo, svi znaju šta sam sinoć uradio. Svi znaju da sam poludeo, da sam pretio.
Mobilni zvoni u džepu.
- Hajde da se nađemo negde.
Kod Nine sam primetio jenu neobičnu sposobnost. Pred svakim je nameštala drugo lice. Drugi izraz, druge oči. I Džulija Roberts bi joj pozavidela. Nina je za svakog menjala lice i prilagođavala se. Jedino za mene nije nameštala neko posebno, već je izlazila sa onim koje bi joj trenutno bilo na pameti, možda zato što je baš bilo briga koje ću lice ja videti. Mislim da sam, od svih ljudi, ja video najviše njenih lica.
Od svih tih lica, najdraže mi je bilo ono obično, umorno od nameštanja. Ono koje je podsećalo na dane kad smo bili manje opterećeni.
- Nikola?
Ono lice, kao ovo danas.
Kako si?
Pa, eto.
- Već se priča da je Goksi prestao da me traži – kaže ona.
Priča se da sam ja to sredio.
A ko bi drugi.
- Mnogo rizikuješ. Ne znaš u šta si se uvalio – kaže ona.
- A ti si znala kad si otišla kod Bandže?
Navući ćeš na sebe i Goksijev i Grofov bes.
Nije baš tako strašno.
Samo se ti nadaj. Zašto si uopšte sve to uradio?
- Moj problem – kažem.
I još me pita zašto.
- Ti znaš zašto – odgovorio sam.
Ona se samo nasmejala.
Popodne.
Dolazi neizbežno. Susret sa Grofom.
Nije me zvao, ali ja znam šta mi je činiti. Od njega ne možeš pobeći. Sačekaće te. Sigurno, neumitno.
Zalazim u prazan prostor iza kafića. Kažu da ga sačekam.
Kažu da od Grofa niko ne može pobeći.
Hladno mi je.
- Nikola, došao si.
Kaže da sam veliki mudonja. Skoro kao da me hvali.
- Je li, Nikola, ko tebi daje za pravo da se predstavljaš kao moj čovek kad ideš nekom da pretiš, a?
Nemam šta da odgovorim.
Udara me.
- Mogao bih da pustim da te prebiju kao pseto. Mogao bih ta naredim da te ubiju. Je li ti to jasno?
Ne smem ni da ustanem sa zemlje.
- Ali neću, pružiću ti šansu. Hteo si da budeš moj čovek, pa ćeš to i biti. Od sada si u mom vlasništvu. Os sada si moj rob.
Debelo ćeš raditi da se iskupiš.
Od sada si moj.
Ili, možda, ne pristaješ?
Pristajem, kažem.
- Šta? Šta pristaješ?
- Radiću sve što ti hoćeš. Od sada sam tvoj.
Odlazim iz Grofovog kafića. Teturam se niz ulicu. Poslednji odsjaji sunca farbaju krovove na soliterima. Sada je sve gotovo.
Više nisam svoj čovek.
Više ne postojim. Od sada sam samo Grofovo oružje. Još jedan pištolj, još jedana batina.
Moralo je tako.
Kako je sve ovo počelo, kako sam ovde dospeo?
Nina, ti znaš zašto.
Ti znaš zašto.
Nije trebalo to da kažem.
Nije nikada trebalo to da kažem. Ali, sada je gotovo. A i lakše je.
Sada je sve gotovo.
Ulica.
Kola.
Treći dan rada za Grofa.
Vozim njegov ''pežo''. Iza mene sede dva grofova čoveka. Ne govorim sa njima, a nije ni potrebno. Svi znamo šta nam je činiti. Ne mešam se u ono što oni rade. Samo vozim. Ali, zvuci mi govore. Od zgrade do zgrade, od kuće do kuće. Luksuz, sjaj, ciganske barake. Nema gde nismo bili. Sve jedno isto.
Propalice koji na ćošku prodaju cigare i menjaju devize. Sitne naherene trafike na periferiji. BMW-i sakriveni po garažama zatrpanim starim žbunjem siromašnih dvorišta.
Sve je deo mehanizma.
Sitne budale koje moljakaju da im se odgodi vraćanje duga , prljavog novca koji im je Grof nekad pozajmio da započnu svoj bedni biznis. Plaču, stenju, kunu se u decu. Pozivaju se na neku čast, dostojanstvo . Na poreklo koje je ostalo negde u planinama sa kojih su došli. Zašto ste pozajmljivali pare za biznis, ako ne možete da vratite?
Nema milosti.
Klinci stoje na obodu školskog dvorišta. Utapaju dečiji pogled u dimu gandže. Vratiće se kući, da se deru ćale i keva , da ih proklinju u ime sudbine i u ime grada. Nema izbora, jedino gandža. Opojni miris vutre u pauzi između visenja za video igrama, između bodenja i šmrkanja i totalnog besmisla.
Nema milosti.
Načičkane devojke na crvenom ćošku. Za njih dno više ne postoji. Pizda mu materina, svakom ko ih je doveo dovde. Sve je za njih bilo bolje od seljačkog dvorišta na beogradskoj periferiji. I evo ih sada, prodaju pičku, i to ne za ne znam kakve pare.
Ali, nema milosti.
Ja nisam za ovaj posao.
Ne mogu više ovako.
I ulazim ponovo u njegovu sobu. Grofovu.
Pita me zašto sam hteo da ga vidim.
- Hoću da odradim neki veći posao i da se za sve iskupim. Da poravnamo račune.
- Ne razumem, Nikola. Šta hoćeš?
Objašnjavam mu ponovo. Da uradim neki posao, nešto odjednom, i da više ne dugujem ništa.
On samo ćuti.
Onda, kao da se nečega setio.
- Možda mogu da ti nađem baš tako nešto, ali za to bi trebalo da imaš stvarno velika muda.
Da li imaš dovoljno velika muda, Nikola?
- Imaću ih – kažem.
Mračna prostorija.
Hladan dodir metalne drške. Snabdevaju me malim, hladnim metkovima koji mi pune šaku.
Jasno je šta treba da radim.
Izmešani glasovi saopštavaju mi podatke. Vreme, mesto, osoba. Ne vidim im lica u mraku. Nikad ih neću ni videti.
''Lada'' klizi niz široki bulevar. Na zamagljenom staklu pojavljuju se sitne kapi kiše. Stežem volan drhtavim rukama i ravnomerno dodajem gas.
Još malo, i sve će biti gotovo.
Jedan trenutak gadosti. Jedno zrno mraka i sve će ovo biti juče. Moram to da učinim. Moram da se izvučem. To će trajati kratko. Veoma kratko, i to je to. Posle će sve biti gotovo.
To je samo jedan trenutak i ništa više. Učiniću to. Neizbežno, neumoljivo, kao Grof. Posle će sve bito gotovo.
A mogao bih posle i da potražim Ninu.
Parking.
Izlazim iz kola.
Dolazim na dogovoreno mesto.
Noge mi drhte. Ne smeju. Hajde, napred.
Tražim prijem kod Bakija. Baki. Ime mi se urezalo u pamćenje.
Dva tipa me uvode unutra.
Sve ide kako bi trebalo.
Sve je po planu. Samo neka tako i ostane.
Dobro je. Dobro je.
Šta je sada?
Stali su?
Nešto sumnjaju. Nešto nije u redu.
Krenulo je naopako. Pretresaju me.
Pronaći će pištolj.
Pronalaze ga.
- Za samoodbranu. Valjda imam pravo?
Tako je, dobro sam to rekao. Nije ništa čudno da imam pištolj. Svako danas nosi utoku.
- Čekaj malo. Mislim da je ovaj tip Grofov čovek.
Neko me prepoznao.
Pitaju me šta hoću.
- Nikad ga ranije nisam video – kaže neko.
- Jebem li mu mamu u pičku!
- Dolazi ovde sa utokom.
- Pederčina!
Skaču na mene.
Nije trebalo da im dam pištolj. To je bila greška.
Trebalo je da ih ubijem. Sve.
Sve.
Udarac u glavu.
Udaram o pod.
Šutiranje.
Muti mi se u glavi. Osećam krv u ustima. Nešto me razdire u stomaku.
- Baki, šta ćemo?
- Da ga ubijemo?
Ništa se ne dešava. Baki im je rekao da čekaju. Vidim siluetu u mraku, to je Baki. To je taj.
Od zujanja u ušima jedva uspevam da razaberem šta pričaju. Pominju Goksija.
- Zovite Goksija.
Možda će ga ovo zanimati. Ovaj tip je pre neki dan upadao u njegovu jazbinu.
Nisam siguran da li oko mene ima još nekog.
Osluškujem miris prašine u mraku. Ne mogu da budem siguran.
Osećam njihove cipele. Tu negde.
Koliko je vremena prošlo? Pola sata, sat? Krvarenje se poalko zaustavlja. Mora da već dugo ležim ovde.
Zašto se ništa ne čuje?
Ne smem da se pomerim. Ne smem da podignem glavu. Sigurno su u blizini.
Ne smem da se obazirem na bol. Tek je počelo.
Odnekud dolazi jak zrak svetlosti.
Otvaraju se vrata.
Neko dolazi.
Obris na svetlosti preobražava se u visoku, elegantnu figuru u tesnoj jakni.
Goksi.
Ima ih još sa njim. Onaj mali iz Goksijeve kuće. Prepoznajem ga.
- Je li to taj što je dolazio i pretio? – pita ga Goksi.
Mali odgovori da jeste.
Goksi mi prilazi.
- Ti si znači taj kuronja. Jebem li ti mamu u pičku.
Krvnički me udara.
I još.
-Šta si mislio – kaže mi – da će neko da se usere? Boli me kurac i za tebe, i za tvoju kurvicu Ninu, i za Grofa. Grof je sjeban. Njegovo vreme je prošlo.
Lud je.
Drogiran.
- Mislio si da možeš da spasiš Ninu? Niko ne može da se spasi! Jebala vas Nina, i tebe, i Grofa! Jebaću vam majku svima! I samo da znaš, Nina od mene ne može da pobegne!
Mare, dovedi je.
Ne.
Samo ne ona.
-Pogledaj, pederu! – kaže mi.
Ne.
Ne.
Uhvatili su je.
Ne, nemoguće.
Grof je rekao.
Ne.
Ne.
Ne.
- Kurvo!
Goksi je udara.
Okreće se ka meni.
Kaže mi da sam ja tek najeb'o.
Udaraju me.
Gaze po meni.
Bol.
Krv.
Umreću.
Ne.
Ne.
Opet udara Ninu.
- Glupa kučko, mene si mislila da zajebeš? Ništa mi ne značiš.
Za trenutak je stao. Okreće se ka svojim ljudima.
- Momci, priznajte da vam se diže na nju.
Tera ih da priznaju.
- Priznajte da ste, dok je bila moja pička, drkali na nju, i da ste hteli da je pojebete od kad ste je prvi put videli! Šta ćutite? Kao, nije tako? E, pa, noćas ću da vam ispunim želju! Noćas ćete moći da je jebete svi!
Bacaju je na sto. Kidaju joj haljinu. Raščerečiće je. Ubiće je. Čujem samo njene jecaje i njihove urlike.
-Svi, jedan po jedan! – deru se.
Ne. Ubiće je.
Okreću se ka meni.
Teraju me da gledam.
Ne.
Neću.
- Gledaj! Gledaj, mamu ti jebem!
Jedan tip joj se približio. Spustio je pantalone. Smrdljivo dupe sija mu u mraku. Skače okolo kao majmun. Digao mu se kurac, da li od želje ili što ga ortaci gledaju.
Dosta.
Dosta više.
I udare me opet.
Novi bol stapa se sa starim.
Krv mi teče niz lice.
Ubijte me.
Neću da gledam.
I onda.
Njen vrisak.
Ne mogu više.
Njen vrisak probada mi mozak, srce, lomi mi kičmu na milion delova.
Ne mogu ništa da učinim. Ne mogu da ustanem, ne mogu da se pomerim.
Želim da se onesvestim.
Želim da me ubiju.
Želim da umrem.
Želim.
Mrak.
Ne mogu da odredim koliko već traje ova agonija. Izgleda da se umaraju.
Ne čujem više Ninin glas. Je li živa?
Čujem samo njihovo stenjanje.
- Tako je kad bata Goksi časti!
Čujem ih kako pitaju šta će sa nama. Neko kaže da nas izbace na ulicu.
Njihovo jako drmanje vraća me u nešto što liči na stvarnost. Sudaram se sa oštrim asfaltom.
Hladan vazduh.
Napolju sam.
Krv sa mog lica meša se sa vodom iz prljave bare. Prljavi trotoar smrdi na automobilsko ulje. Parče neba između dva visoka zida napuklih fasada. U nekoj smo sporednoj ulici.
Krv i bol se pojačavaju kada pokušam da ustanem.
Moram ustati.
Nečije hrapavo, šištavo disanje u blizini.
Nina.
Pokušavam da kroz krvavu mrlju prepoznam njeno toliko poznato lice.
Pitam je, je li dobro.
Kako može da bude dobro.
Čini mi se da klima glavom kao da jeste.
- Hajde, moramo da pobegnemo odavde – kažem joj. Ostavio sam auto u blizini.
Teško uspevam da se orijentišem. Konačno, nekako uspevam da kroz lavirint slabog svetla noćnog Beograda ugledam odsjaj svoje stare ''Lade''.
Pronalazim ključeve u džepu.
Iz petog pokušaja uspevam da pogodim bravu i sledećeg trenutka motor urla. Kroz krvavu maglu pred očima, uspevam da zaokrenem volan i vozim niz ulicu.
Okrećem se ka Nini.
Kašlje.
Oči su joj otvorene.
Vozim ka mojoj kući.
Pola sata kasnije zaustavljam auto u svom dvorištu.
Nina?
Loše joj je.
Teškom mukom uspevam da je podignem.
Spuštam je na trosed u dnevnoj sobi. Imam li u kući nešto za bolove? Zavoj? Prvu pomoć? Bilo šta? Ništa mi ne pada na pamet.
Ona kaže, dobro joj je.
Brišem joj lice od krvi i suza.
Hvatam njen pogled. Vidim joj u očima onaj poznati sjaj kao iskru u mraku. Sledeće što vidim je njena mala, izgrebana, izranavljena šaka.
Usne joj drhte.
Kao da bi nešto rekla, a ne može.
Sledećeg trenutka osećam njene ruke na sebi. Steže me polomljenim noktima.
Osećam njenu toplotu.
Ne pusta me iz jakog stiska. Suze joj teku niz obraze. Ukočenim rukama držim je uz sebe. Neću da je pustim. Ne bih je pustio nizašta na svetu. Držim je u tom savijenom zagrljaju. Nisu rane strašne. Nema tih rana koje se neće istopiti u zagrljajima. Ništa joj se više neće desiti.
Ništa ti se više neće desiti.
Mrak.
Hladnoća.
Nina?
Usne joj se hlade.
Nina?
I njeni drhtaji postaju sve slabiji.
Ne.
Ne.
Ne možeš sada da umreš.
Ne možeš sada to da mi učiniš.
Ne možeš umreti.
Pogledaj, sada i samo sada smo tu. Ja sam tu.
Ne.
Nemoj sada da umreš.
Nemoj.
Ne.
Ne.
Ne.
Ne.
Ne.
Ne.
Ne.
Ne.