KRVAVI ČARŠAV

 

''Ajmo kod mene'', rekao ti je. ''Nisu mi ćale i keva kući.'' I otišla si s njim. Noć je bila vrela. Stajali smo ispod bandere. ''Hajdemo na kaunter'', rekao je Čupavi. I otišli smo. A šta drugo mogu? Igrao sam loše. Igrao sam izgoreo, poplaveo, igrao sam mrtav. Bila si s njim. Izašao sam iz igraonice. Noć se zapalila, i setih se opet : sada si s njim. Tamo ste. Tamo, iza zgrada, iza prozora. Upalila se noć, i zgrada, i zemlja, i nebo. Drhte prozori, škripi beton, lome se i tonu u zapaljenu zemlju asfaltne kocke. Spustili se crveni oblaci na antene na krovovima. Zgrada se lomi i puca od uzdaha, trzaja i jecaja, puca asfalt, beton i zid. Lomi se vazduh, lomi se vetar i krik.

Idem kući.

Nisam mogao da zaspim.

Stajao sam na prozoru. I video sam, oko dva, kako si izašla iz njegovog ulaza. I videću te opet. Tvoji laki koraci na betonu, vetar u kosi, odsjaj na usnama. Tvoje oči, haljinu na vetru i tvoju senku pod uličnom banderom. I videću te opet, i milion puta, i tvoja kolena kako klecaju. Videću te opet, ali da li je isto, više nikad nećemo biti ono što smo bili, da li je tako. Ostao je noćas posle tebe krvavi čaršav na njegovom krevetu. Ostao je noćas čaršav, natopljen krvlju kao kosovska zemlja na Vidovdan 1389.

I noć je počela da se hladi.