DUHOVI PROŠLOSTI

 

Došli su iz Niša ili tako nešto. Došli su popodne. Parkirali su kola – koliko kola. Koliko sjaja. Nova kola. Skupa. Fensi klinci, bogati. To je bilo popodne. Popodne na seoskom putu, zaboravljenom, zaraslom u korov, na putu koji danas posećuju samo umorne noge ostarelih čobana koji čekaju da ih pokupi smrt. Došli su klinci, parkirali kola, i ušli u staru kuću u talasu neobuzdane žestine. Čija je to kuća – kao da je bitno. To je kuća nekog od njih, kuća u kojoj je načija baba grcala, molila se i proživlajvala poslednje trenutke. A danas, to je bila, to je bila samo kuća duhova.

Uneli su zvučnike i započeli žurku. Bilo je ludilo. Bez opterećenja, bez ograničenja. Nagrnuli su u talasu, urlali, opijali se. Padao je mrak na selo bez života, na selo u kome više nema nikoga, na selo koje je kosmos zaboravio. Samo večeras, u selu je urlalo, samo večeras vratio se život, žestok, nagao, nasilan, savremen. Trčali su iz kuće i u kuću, opijeni, trčali po dolini ispod kuće, u zanosu, goli. Izbijao je iz starih prozora i napuklih zidova plamen muzike.

Bio sam blizu, mogao sam sve da vidim. Deda se vratio sa polja.

- Ajdemo na spavanje, oni će ovako celu noć – rekao mi je.

Deda i baba su legli. Ja nisam mogao da zaspim od muzike. Pusto selo je ječalo. Gledao sam u stare kuće koje su se nazirale u mraku, u kuće u kojima više nema nikog. Kuće koje je svako zaboravio, kuće koje su deo vremena koje je davno prošlo. U tom selu nema više nikog. Jedini njegovi žitelji su duhovi prošlosti.

I, sa njima, i ja.