DEDA PAVLE, I U NJEMU GNEV OVOG SVETA

 

Pavle se pojavio kod nas u dvorištu sasvim iznenadno. Nisam bio prisutan kada se on doteturao u naše dvorište, ali čim sam čuo njegov karakteristično piskav glas, mogao sam da zamislim njegovu grotesknu pojavu kako se probija kroz šiblje do kuće. Ne putem, kao svi normalni ljudi, nego nekim puteljcima i stazama kroz žbunje i visoku travu. Čujem njegov glas, onako kreštav, sa specifičnom intonacijom koja se u svakoj rečenici penje od mirnog početka do prodornog, piskavog završetka u poslednjoj reči. Ulazim u dvorište i vidim njegovu tragikomičnu pojavu kako maše rukama, mlatara, skakuće. Preti jednim prstom, beči oči i uzdiže glavu kao da bi nešto istakao više nego što može i nego što će ikada moći. Pavle, naš rođak. Naš deda. Naš čovek, ili ono što je ostalo od njega, kreštava olupina koja mlatara rukama nasred dvorišta. Takav je on bio oduvek, a još je gori od kada mu je žena umrla. Deda Pavle, glas koji pišti onako kako pišti životinja stegnuta konopcem. Onako kako pišti ljudski rod stegnut u svojoj muci. Deda Pavlov glas odjekuje po dvorištu, patetično, ni ženski ni muški, samo se odbija o zidove kuća dok ga niko ne sluša. Deda Pavlova muka, njegov bol i gnev koji toliko dugo slušamo i toliko dobro znamo. Deda Pavlovo kukanje na sve i svakog, kukanje i pištanje pred najbeznačajnijom pojavom koja ne predstavlja baš nikakvu opasnost. Kuka deda Pavle na sve i svakog, kuka za sve nas zajedno. Izlazi naš bol kroz njegova usta. Vidim deda Pavla, našeg rođaka, našeg dedu, tu ispred sebe, u dvorištu, i neka kuka, neka viče u ime svih nas. Sećam se, kada je to bilo? Godinama ranije? Sećam se, mi idemo kolima i primamo deda Pavla u kola da ga povezemo do kuće. Deda Pavle, naš rođak, naš džentlmen, obučen u crni kaput, sa beretkom na glavi. I tada, u kolima, prvi put sam čuo njegov glas koji je govorio između reči svoj bol, i neostvarenost, i promašaje, i gorku sudbinu. Evo koliko je od našeg džentlmena danas ostalo. Matora luda u plavom radničkom kombinezonu, sa onom istom beretkom na glavi. Ali zadržao je eleganciju, zadržao je eleganciju naš deda Pavle! Tek toliko da se vidi da je naš. A osim toga, ne može biti ružan čovek koji govori o tragici sih nas. Nema ružnog u tragičnom herojstvu čoveka osuđenog na propast. Neka tragična elegancija isijava iz čoveka čiji je život priča koju gubitnik priča na svom putu za pakao. Nije to elegancija, to je gordost koja dolazi iznutra! Gordost je greh? Pa šta. Naš deda Pavle, on je hroničar greha, njegov jecaj je seizmograf ljudske pakosti. Naš deda Pavle, hvala ti što si došao! Dovukao se naš deda pešice, prepešačio je tri kilometra da bi dovde stigao. Ceo sat autobusom od Niša, pa onda još tri kilometra pešice od stanice dovde.

Mogu da zamislim deda Pavlovu kuću, tamo u niškom predgrađu, prljavu, nedovršenu kuću. Naš deda Pavle, tragičar razapet između poluraspadnute kuće u zabačenom planinskom selu i one straćare u niškom predgrađu koje više liči na selo nego na grad. Naš deda Pavle, čovek koji je vredeo više. Radio bedan posao. Jedva skrpio pare da napravi tu bednu kuću u Nišu. Čerka mu upala u unapred propao brak. Otišla u Nemačku. Pala na najniže grane ljudske egzistencije. Deda Pavle penziju ima, može kupiti jedne cipele. Žena mu umrla. Sa bratom se posvađao. I brat mu umro. Propio se. Naš deda Pavle. Kažu da je loš čovek. A nije loš, loše je društvo koje ga je takvim načinilo, deda Pavle je samo tužna refleksija! Naš pištavi deda Pavle. Naš deda Pavle koji mlatara rukama u dvorištu kao da rasteruje ptice. Njegova kuća u selu nalazi se blizu naše. Kada se posvađao sa bratom, rešili su da podele kuću. Bar da je neka kuća, pa da se oko nje svađaju, nego obična stara kućerina. Deda Pavlov brat, naš deda Jovan, kada su se podelili, uzeo je polovinu kuće na kojoj su ulazna vrata i promenio bravu na vratima. Posle toga je zazidao jedan hodnik u kući, tačno na polovini. Deda Pavle, da bi ušao u svoj deo kuće, penje se uz merdevine i ulazi kroz prozor. Deda Jovan je umro. A Pavle i dalje ulazi kroz prozor. I žali se na svog brata što mu je kuću zazidao. I žali se što smo mu obrali šljive u dvorištu. Pomoćne kuće oko deda Pavlovog imanja raspale su se, i već su pootpadali zidovi. A on dođe i obilazi to imanje duhova, i navodno ga čuva, a u stvari imanje propada i nestaje zajedno zajedno sa deda Pavlom. Propada i nestaje kao što propada i nestaje srpsko selo. Da li to vas, moderne građane, i najmanje zanima? Ponekad bi deda Pavle došao tako, sasvim nenajavljen, i video bih ga kako luta po prazom imanju kao crni duh. Ponekad ne bih znao da li je Pavle tu ili nije, da li spava u kući ili je otišao pred mrak. Tako i sada, deda Pavle kreće u pravcu svog imanja, mašući rukama kod kapije i okrećući se da doda još nešto što je zaboravio u svom ludom piskavom monologu. Sada će obilaziti imanje, obilaziće svoju napuštenu kuću, i posle će netragom nestati. Vratiće se još jedanput u Niš, u taj grad gneva, u svoj prljavi komšiluk koji odzvanja zvucima narodnjaka i miriše na pljeskavice, gde takozvani građani u svojim podrumima čuvaju kokoške i svinje. Ima deda Pavle još toliko toga da ispriča svojim komšijama. Preostalo je još dosta jecanja i pištanja koje mi ne možemo i nećemo da ispričamo, a ispričaće naš deda Pavle. Naš glas, naša savest, naš umetnik. Naš je deda Pavle čovek koji govori u ime svih nas, njegove su muke i bol naši, i naše su muke i bol njegovi. Naš deda Pavle, i u njemu sav gnev ovog sveta.