VOZ

 

Na betonskom prilazu neznatna masa se tiskala. Ljudi su se gurkali iako razloga za to nije bilo. Visoki mladić sa sportskim kačketom bio je najnervozniji. Držao se nezainteresovano ali je pri svakom pritisku mase podizao koleno i nabijao ga napred. Voz se umirio, vrata vagona se otvorila i on se iza nekih ljudi uvuče unutra. Postajao je sve zabrinutiji.

Zurio je u leđa nekog čoveka.

"Ovaj majmun svakako napreduje kao puž. Voleo bih kada bih mogao da mu prilepim šaku iza uveta. To bi ga sigurno podstaklo da ubrza korak."

Mladić sa kačketom je promicao pored staklenih vrata kupea zastrtih zavesama i zagledao ljude koji su sedeli i posmatrali ga. Birao je gde će da se smesti, a oni su mislili ko bi od novih putnika bio pogodan da im osveži društvo. U jednom kupeu bio je samo neki dedica koji je leškario i mladić se odluči da tu uđe. Dedicina sličnost mladićevom dedi bila je značajna.

“Slobodno, je l’?”, mladić klimnu glavom i nesačekavši odgovor sede.

“Jeste, junače, svakako.”

Mladić stade razmišljati kakav je on to jebeni junak. Posebno ga je zbunjivala mogućnost da dedica sazna za njegova junačka dela. “Možda je ovaj dedica u stvari moj deda, deda Dušan, pa me je iz milošte tako nazvao, jer on vrlo dobro zna da ja nisam nikakav junak."

Dedica se uspravio i otkrio svoja stopala bez cipela. Njegove cipele bile su smeštene pod sedištem. Skinuo je sa nosa naočare i odložio novine.

Po staklu prozora njihovog kupea zakucala je neka devojka. Pozivala je da joj se sačuva jedno mesto. Mladić joj je klimnuo glavom. Dedica je dodatno potvrdio. On je izgleda bio osoba kojoj je dosadno na jednom opštijem planu, generalno dosadno, ali koja nije želela da se pomiri sa tim pa je svakome na koga bi naišao postajao prijatelj.

Gledao je kratko kroz prozor, a onda ustao i otvorio ga. Devojka se opraštala od svog momka, nešto mu obećavala i uveravala ga. Na leđima je imala ogroman kofer i teško se pokretala. Ljubila je momka i osmehivala mu se. Dedica je krenuo da im dobacuje fine prostakluke. Prvo je provukao glavu, a zatim i čitav svoj trup kroz prozor u želji da im bude što bliže i da, ako je to ikako moguće, i njegovu ulogu uzmu u obzir i razmotre je prilikom rastajanja.

“Ma gotova si. Čim voz krene eto ti njega u zagrljaju druge. Ali ništa ti ne brini, i ti ćeš odma’ naći nekog. Nije to ništa neobično."

Za trenutak je izvukao glavu da bi saznao kako je ova opaska delovala na mladića. "Ama, kakvi su samo, je l’ vidiš?"

Ponovo je izbacio glavu i devojci ljubazno rekao da požuri sa opraštanjem. Povukao je staklo na gore i vratio se svom sedištu. Bio je euforičan i želeo je da nastavi neizmenjenim ritmom.

"Kuda ti putuješ?"

"Kuci."

"Bio kod devojke?"

"Aha." Pokusavao je da ne siri razgovor. "Ja cu sad zapaliti."

"Zapali. A boli te briga, lepo si se ispraznio. Je l’ ti lepa devojka? Sigurno ima dobru picu?"

Neprestano je uzimao novine i ostavljao ih pred novim rečima. “Sad u grad, možda i tamo imaš neku, i još noćas budeš ponovo ubadao."

“Možda." Senke su prelazile preko mladićevog lica.

“A, ne pitah te čime se baviš? Hm?"

“Ja sam pičketina!", promrmljao je.

“Oprosti, molim te, nisam te čuo, pomalo sam nagluv."

"Rekoh pisac, u stvari samo pokušavam nešto, nije ni bitno."

Dedica je izgledao mladiću kao neko ljupko ćebence na sofi u dnevnoj sobi koje je volelo da bude upućeno u prilike porodice kojoj je pripadalo, te je uvek bilo tu negde, naćulivši svoje vunene uši i radoznalo i zadovoljno gledalo naokolo. On kao da i nije bio ljudsko biće već neka stvar, srcu veoma draga. Ili uspomena, suvenir sa putovanja s kojim je svezan simpatičan doživljaj. Prosto, dedica je podsećao na neki predmet sa sentimentalnim kuriozitetom.

"Ni malo se ne bih iznenadio”, razmišljao je mladić, "kada bi dedica sada legao poleđuške na sedište i podigao svoje noge u vazduh krenuvši da okreće pedale u vaduhu i rukama oponaša držanje kormana. Možda bi i uzvikivao kako juri velikim starinskim biciklom kome jedva dotiče pedale po nekom krivudavom puteljku kroz polje u kasno popodne".

Tim idejama se zabavljao mladić kada vrata kliznuše u stranu i jedna devojka, prilično zgodna, uđe u kupe. Bila je to ona devojka koja se opraštala od momka. Mladić joj pomože da skine kofer sa instrumentom sa leđa, a zatim ga oni zajedno smestiše na platformu iznad sedišta. Oboje sedoše, mladić je lagano dolazio do daha.

“Dobro sam ti rekao da ćeš odma’ pronaći nekoga. Vas dvoje se lepo slažete, kako vidim. A ti izgleda sviraš nešto. Šta je to, neka velika violina?"

"Tako nešto."

Mladić je upita: “Po veličini bih rekao da je to violončelo, je l’?"

"Da."

“Puno vežbaš?"

"Da. Pet-šest sati dnevno, pred koncert i više. Naporno je to."

"A zašto to radiš?"

"Ha. Pa zato što to volim. Jednostavno."

"A je l’ voliš čokoladice? Male čokolade sa dodacima?"

"Aha, baš ih volim."

Mladić zavuče ruku u džep jakne i izvadi nekoliko čokoladica u raznobojnim omotima.

“Evo izvoli, sa lešnicima su. Hoćete li i vi, deda?"

"Ja baš i nisam deda, ali ne volim ta slatka mala sranja. Hvala."

Devojka uze jednu, razbuca omot i odlomi deo. “Sviđa mi se."

“Hm, pa ako voliš čokoladu toliko, što je onda ne jedeš pet do sest sati dnevno, a u nekim prilikama i duže?"

"Pa to svakako nije isto."

"Pa i nije."

Vrata kupea se ponovo otvoriše. Čovek i neka baba krenuše da se raspituju da li ima mesta. Čovek je bio staričin nećak. Nisu imali mnogo prtljaga pa se odmah smestiše. Voz blago cimnu a onda krenu glatko po šinama.

Dedica nije zatvarao usta. Verovatno bi, ukoliko bi se neko našalio s njim i čvrsto mu zašio usta iglom i koncem, duševni bol koji bi tada osetio bio veći i mućniji od bola u usnama. Kod svih se raspitivao oko detalja. Ispostavilo se da neki dedicini rođaci i rođaci novih putnika, čoveka i babe, žive u istom selu, verovatno se i poznaju, a moguće je i da su se sami dedica i baba pre više desetina godina vijali na poljima u okolini tog sela kada su tamo odlazili preko leta.

"Moguće je, čak izvesno”, zaključi deda.

Devojka izvuce vokmen, slusalice postavi na glavu, sklopi oci i zavali se.

Mladić nije imao vokmen. "Valjao bi mi sada jedan", pomisli. On je samo sklopio oči i zavalio se. Pomislio je na brata.

Pre nekoliko večeri, kratko pre ponoći, mladić se spremao u šetnju. Rekao je bratu da se sumorno oseća i da će mu sigurno goditi da porazmisli malo na svežem vazduhu. Prisećao se svojih reči: "Nešto nisam baš najbolji".

Brat je ležao na krevetu i čitao neki časopis. Mladić je navlačio jaknu i obmotavao šal oko vrata kada je brat izronio glavu iz preklopa stranica: "Nemoj da me brineš."

Mladić se na to blago osmehnu. "Ne glupiraj se, naravno da ne mislim to da učinim. Iako je to svakako lična stvar u koju niko drugi ne bi trebao da se meša. Međutim, evo obećavam ti, ako ikada budem rešio da prekratim sebi život pružiću ti šansu, daću ti pola sata, da me odvratiš od toga. U redu?" Obojica su se smejala. "To je ipak lep ustupak, zar ne?"

Mladić je otvorio oči. Stari par je diskutovao o mogučnosti da su davno, jednoga jutra, pazarili na istoj stočnoj pijaci u jednom selu i da su se tada možda telima međusobno osećali u prolazu. Naspram starice je sedeo dedica, a ona između mene i čoveka koji je bio sa njom.

Babin nećak je započeo priču o tome kako se nedavno zaposlio. Očito mu je bila zamorna nemoguća priča o propuštenim savršenim ljubavima.

"Pošao je dakako nezgodan, ali dobro plaćen. Kreće septembar, klincima treba školski pribor i oprema. Ali oni ništa ne shvataju. Oni misle da ja idem negde u provod. Radim kao noćni čuvar u supermarketu, tačnije ispred supermarketa, na parkingu. Dosađujem se, šetkam, obilazim, pazim da neko ne napravi neku štetu. A moji klinci ništa ne cene. Misle da se sve podrazumeva, da se novac bere sa grana. Ovaj stariji me je priupitao, zašto treba da ide u školu. Pa upravo da ne bi radio ovo što i ja. Ali on ne shvata. Pitao me je da li bih, da mi neki bogataš ponudi da sedim na drvetu pet sati dnevno za velike pare, pristao na taj predlog i šta bi se desilo kada bi on našao torbu punu para na ulici. Pare su valjda jedina stvar koja može tako naglavačke preokrenuti nečiji život, a to nije nemoguće. Neki bogataš bi mogao poludeti i pokloniti ti ogroman novac. I promeni ti život za sekund."

Kako mu se nije svidela ideja da razgovor krene nekom stranputicom, dedica priupita staricu: "Jesi li ti kao devojka imala kosu svezanu u pletenice? Sve mi se čini da si mi, onomad na selu, baš ti bila zapala za oko. Tada sam bio nešto preterano zagledan u pletenice. Voleo sam da ih gledam, dodirujem, grickam. Bio sam gotov da oženim bilo koju, samo ako je nosila pletenice. Čini mi se da bih i nekog mrmota uzeo pod ruku samo da su mu dlake bile upletene na način kako ja volim. Moguće je da sam tada bio duševno bolestan."

Devojka se krišom osmehnu. Mladić pomisli kako je ona sve vreme slušala razgovor. Otvorila je oči i mladić joj ulovi pogled. Ponovo se osmehnula i mladić se osmehnu.

“Možda tu ima nečeg. "

Ona sklopi oči.

Mladić je krenuo da posmatra devojku koja kao da je pomalo mrdala glavom u ritmu muzike koju je slušala. Nosila je suknju koja je otkrivala divne listove i lepo izvajana kolena. Noge je držala prekrštene. Ispod debelih šarenih čarapa nazirali su se visoko podignuti mišići listova. Mladiću pade na um da je devojka možda atletičarka. “Baš lepo: atletičarka i svirač. Voleo bih da je slušam na koncertu dok sedi na stolici na bini odevena u sportsku opremu i sprinterice."

Mladić namah iskoči sa svog sedišta i stade pred devojku koja otvori oči. On se saže i krenu da dodiruje njene noge. Lagano je prelazio dlanom preko njenih kolena.

"Ovo moram raditi. Shvati me, tvoje noge su toliko lepe."

Ove reči kao da su prenule devojku koja se izmigolji i stade odbijati mladićeve ruke. "Šta to činiš! Beži od mene!"

Dedica je znatiželjno išćekivao šta će se sledeće desiti. Međutim, mladić ustade i ne reče ništa. Samo je tako stajao gledajući u devojku. Nije znao šta da učini u tom trenutku niti šta da misli ili izgovori.

Voz tada naglo zakoči i kofer sa instrumentom koji je stajao u pretincu iznad devojčinog sedišta skliznu i sruči se mladiću na glavu. On pade na pod kupea. Devojka skoči ka njemu i pomaknu kofer sa mladićevih nogu. Oprezno ga je lupkala po licu pokušavajući da ga osvesti. Voz se pokrenu, a mladić otvori oči i ugleda devojku. Glava mu je stajala u podnožju dedicinih stopala u cipelama.

"Jesi li dobro?", devojka ga ljubazno zapita. Bilo joj je drago što je dosao sebi.

“Ma, u redu sam, zaista. Čak sam i bolje nego ranije." Hitro se uspravio kako bi potkrepio te reči.

"Vidite ja sam umetnik, pisac. Veoma popularan mlad pisac, možda najveći ovdašnji, među mladom generacijom. Vidite, uporno me objavljuju. Izdaju i moje brljotine, valjda vole sve što je moje, ko će ga znati." Zastao je, a zatim nastavio: "U stvari, istini za volju, ja možda i nisam baš tako velik."

Dedica se promeškolji. “Slobodno možeš reći i da si najveći, ja pojma nemam. Ja ti i ne čitam baš mnogo, samo dnevnu štampu. Nju ne propuštam, moram znati šta se zbiva."

Devojka mi se osmehnu. "To je baš uzbudljivo. I ja sam umetnica, a želela sam i spisateljica da postanem. A šta pišeš? Možda sam nešto tvoje i pročitala. Kako se zoveš, ili koristiš neki pseudonim?"

"Izvinite, moram u klozet."

Mladić je izašao. Išao je do kraja vagona. U klozetu je već bilo nekoga. Neka žena sa slepljenom, masnom kosom ali u solidnom crvenom kompletu stajala je ispred vrata klozeta i nešto pričala. Diskutovala je sa nekim. Mladić pomisli kako žena razgovara mobilnim telefonom, međutim, ruke je držala ispred sebe i mahala njima po vazduhu.

Žena ga pogleda. “Šta bleneš, ha?"

“Oprostite, učinilo mi se da razgovarate telefonom, ili tako nešto."

"Ajd’ m’rš i gledaj svoja posla!"

Neki čovek izađe upasujući košulju u pantalone. "Otvorio sam prozorče, ali trebaće malo vremena."

Žena se nije micala, i dalje je pričala, sada malo tiše. “Hoćete li ući?"

"Ma pusti me! Šibaj!"

Uvukao se u klozet. Spustio je drveni poklopac šolje i seo na nju. Unutra je gadno smrdelo ali je smrad jenjavao. Vrtelo mu se uglavi od udara kofera. Prislonio je glavu uz zid klozeta koji je podrhtavao. Zaspao je.

Probudio se začuvši udarce o vrata. Bila je to ona žena koja je razgovarala sama sa sobom.

"Ej, mali, ajd’ izlazi, jesi zaspao?"

On podiže pantalone iako se nije mogao setiti da ih je uopšte skidao i izađe napolje. Iskrsnu mu ideja da do ulaska u klozet možda nije ni nosio ove svečane crne pantalone niti ružičasti džemper koji su sada bili na njemu. Nejasno je osećao da je do maločas voleo jedino odeću od teksasa i da je samo nju nosio. Međutim, nova odeća mu je veoma godila.

"Pitala sam te nešto. Jesi zaspao?"

"Koga to pitaš? Mislim, u nedoumici sam: je l’ sa mnom razgovaš ili i dalje sa sobom? Ili pričaš telefonom?"

"Ma odjebi!" Ušla je u klozet.

Mladić priđe prozoru ali se napolju ništa nije moglo videti. Okno je bilo zamagljeno. On uđe u prvi kupe i neku ženu zapita gde se nalaze. Grad u kome je trebalo da siđe bio je za njima. On se osmehnu i zahvali na odgovoru. Bilo ga je briga. Voz malo kasnije zakoči, zaustavivši se u nekoj maloj osvetljenoj stanici.

Mladić izađe iz voza. Pošao je osvetljenoj prostoriji. Bila je to čekaonica. Neka žena je dremala sklupčana u ćošku. Mladić joj priđe i sede na klupu.

“Dobro veče! Čekate neki voz?"

"Ma da." Ona pogleda na sat koji je visio na zidu ispod plafona. "Dolazi tek za sat."

“I ja čekam. ‘Oćete da zapalite?"

“Može, mada ja pokušavam da prekinem sa tim. To je loša navika. Ni ti ne bi trebao da pušiš."

"U stvari i ne pušim. Više ne. Slušaj, ja sam Ivica Gajić, pisac, sigurno si čula za mene."

“Nisam. Ja sam Mira. A što nosiš taj cilindar? Deluje tako čudno. Kao da si pošao na neki bal."

Blaženi osmeh se pojavi na njegovom licu.