videotekar

“Mama, vidiš da čitam strip!”, benjio se dečak. Trup mu je virio ispod kreveta. Voleo je da se zavuče pod krevet kada bi imao da se pozabavi nečim posebno zanimljivim.

“Ivice, nećemo se raspravljati”, čulo se kroz vrata.

Odložio je strip i mrzovoljno krenuo da se izvlači napolje. Njegova majka je ušla u sobu.

"Tako. Lepo, moj mali automehaničaru."

"Jesam ti rekao da me ne zoveš tako! Ne ležim pod krevetom da bih izigravao automehaničara."

“Kako ti kažeš, dušo. Hajde požuri, čekam te dole."

Ivica je znao da je njegova majka ponovo zapala u čudno raspoloženje koje ju je zaposedalo bar jednom u toku nedelje. Oči bi joj tada zavarničile. Grcala bi u euforiji sreće i zahtevala od okoline da joj ispuni neke male ali svakako neuobičajene, specifične želje. Bili su to zahtevi lišeni svakog smisla. Međutim, Ivica nije ni pomišljao da joj se usprotivi. Nije valjalo dovoditi je u pitanje. To je shvatio još kao dečačić kada mu je majka jednog dana veselo tutnula šrafciger u šaku i rekla mu da popravi televizor.

Pokušao joj je tada sugerisati. "Mamice, ali TV je ispravan, ne treba da se popravlja. Vidi!" Ivica je pritisnuo dugme i na ekranu se pojavila slika. Krenuo je da menja kanale kako bi pokazao mami da je sa televizorom sve u redu.

Tihim, smirenim glasom mu je sugerisala: "Popravi ga!"

Majčina povišena razdraganost se tada izrodila u pomahnitali bes. Vrištala je kako je sin ne poštuje i ne voli. Ivica se zabrinuo. Brzo je pohrlio šrafcigerom iza televizora i zamišljeno krenuo nešto da čačka. Majka se na to smirila i prošaputala:

Sada se Ivica mrzovoljno spuštao niz stepenice. Navukao je patike te mama i sin krenuše. Prešli su dva kvarta, a onda sa trotoara skrenuli i stazom prišli vratima jedne kuće. Žena je pozvonila.

Krojačica je otvorila. Ivica je odmah shvatio da je u pitanju krojačica, vrlo sposobna krojačica, po načinu na koji je iglu bila provukla kroz nabor svoje kućne haljine iznad leve sise.

“Ona je dešnjak! To sve objašnjava, biće ovo uzbudljiva poseta."

“Pristupite unutra!”, kaza izmičući se u stranu. “Ovuda molim, u salonu će nam biti najprijatnije."

Ivica je posmatrao svoju majku. Izgledala je sigurna u sebe. Držala se dostojanstveno. Međutim, dečak se zapitao zbog čega je sada bilo potrebno da se ona drži tako uzdržano i gordo.

“Ipak sam precenio čitavu situaciju. Ovo prosto ne može biti ništa više sem obična poseta krojačici. Mada u prirodi krojačica ima nešto nedokučivo, nešto što ni ne valja otkriti."

Njih dvoje se smestiše na sofu, a krojačica otide po čaj. Ivica primeti u dnu prostorije sto i mašinu za šivenje. Na podu uz sto bila je hrpa materijala i polusašivenih košulja. Krojačica se vratila držeći poslužavnik sa šoljama čaja. Poslužila je svoje goste i sela u naslonjaču naspram njih.

“Znači tako", glas joj je bio skoro neprimetan. “Da pređemo na stvar. Vidite, oni cvetići koji počivaju na ramenima te bluze pravili su mi nemale probleme. Nisam htela ofrlje to da uradim, a svaki drugi način je gotovo nemoguć."

Otpila je gutljaj iz solje i otisla do radnog stola i iz one hrpe izvukla jednu svecanu bluzu zlatne boje. Krojacica smaknu sa sebe svoju kucnu haljinu. Ivici se cinilo da je samo jednom ostro trgnula bokom u stranu i haljina spade sa nje na pod. Bila je potpuno naga sem grudnjaka koji i nije stajao na svom mestu. Decak je sklonio glavu da ne gleda. Nista se nije desilo. Majka je srknula caj i zainteresovano, ali i dalje sa hladnom poslovnoscu posmatrala krojacicu koja je navlacila njenu bluzu preko glave.

"E, vidite sad, cvetovi su uspravni, stoje čvrsto, međutim ovo je bluza namenjena svečanim prilikama te ukoliko poželite da igrate oni više neće biti tako efektni."

Krojačicino puno telo krenu da se njiše po sobi u taktu neke balske igre iz devetnaestog veka. Ivica je krišom posmatrao njeno široko beličasto dupe kako se uvija. Njegova majka zaklima glavom. "Imate pravo, zaista. Doduše, na slavljima ja baš i ne budem zvezda podijuma, ali svejedno."

Krojačica napravi okret uplićući noge kada cvet sa ramena njene bluze otpade. Prvo je visio o jednom šavu a nakon ponovnog krojačicinog okreta cvet se odvali i pade na pod.

"Evo, baš kako sam pretpostavila." Sagnula se i zgrabila cvet od crne svilene tkanine. Prišla je svojoj naslonjači i sela. Posegla je za šoljom i malo otpila. Uzela je krišku limuna sa poslužavnika i zgnječila je nad svojom šoljom. Ivica je jasno video njeno međunožje obraslo gustim crnim dlačicama.

"Šta vi mislite? Ili da bluzu ostavimo bez cvetova, ili da već nešto smislimo."

Majka zamišljeno srknu iz šolje zagledana u bluzu na krojačici. “Ivice, imaš ideju?"

Dečak se promeškolji na svom mestu. "Ja moram u toalet. Oprostite, gde je toalet?"

"Iza plavih vrata u hodniku."

On ustade, zatetura se i izvuče iz salona. U hodniku je bilo ugodno. Prislonio je čelo uz zid i odmarao se.

Drvenim stepenicama koje su vodile iz potkrovlja spuštao se neko. Ivica se okrete. Bio je to Feha, mladić iz kraja, veoma popularan.

“Zdravo!”, reče.

“Ja tebe znam. Ti si Feha.” Pružili su ruke jedno drugom. "Ja sam Ivica."

“Čini mi se da sam te nekada viđao na fudbalu na Terenima. Dolazio si sa svojim pajtosima da gledaš."

"Aha, sada i igramo. Što ti više ne dolaziš?"

"Ja sam s kevom došao. Tvoja keva joj nešto šije."

Feha namignu dečaku i ode do salona. Ivica stade iza njega. Žene su plesale po sobi.

"Dobar dan! Je l’ Ivica ima pet minuta, želeo bih nešto da mu pokažem?"

Žene zaklimaše glavama. "Ali nemojte dugo."

Izašli su iz salona i krenuli uz stepenice do potkrovlja. Ivica se oduševljavao: izgledalo je da postaje Fehi veoma dobar drug.

Soba u potkrovlju bila je sva u drvetu i Ivici je izgledalo kao da je zakoračio u neku videoteku. Zidovi i plafon bili su obloženi reklamnim plakatima horor filmova, a na policama koje su stajale duž zidova prostirali su se redovi videokaseta. U sobi je bio i jedan neraspremljeni krevet i u dnu jedan okovani orman sa mnogo pretinaca.

Mladić ga zapita: “Je l’ voliš stravu i užas?"

“Ih”, Ivica reče iskusnim tonom, iako se nije mogao setiti da je uopšte voleo stravu i užas. “Koliko imaš kaseta?"

"Pa tu ima oko petsto naslova, ali nisu sve horori. Jesi li gledao nekad neku hororčinu?"

Dečak malo porazmisli. "Ne."

Koračao je po sobi nežno prelazeći prstima preko redova kaseta. "Nikada nisam video ovako nešto, sem u videoteci."

Nasumično je izvlačio kasete i čitao naslove.

"Kraljevstvo belog crva. Policajac manijak. Frižider. Kuča, drugi deo. Je l’ imaš i prvi?"

“Da, a i treći. Izaberi dve kasete, daću ti da ih pogledaš."

“Super! Hvala.” Dečak je razgledao i odabrao jedan film, a drugi mu je Feha preporučio. "Sutra dolazim da ih vratim, okej?"

Sa kasetama u rukama spustio se niz stepenice i razdragan ušao u salon.

Krojačica je imala na sebi svoju kućnu haljinu. Nije je obukla već samo prebacila preko ramena, ali Ivica više nije mogao videti njeno međunožje i grudi. Njegova majka je ustala. Po čitavom stolu, preko poslužavnika i šolja stajali su komadići njene bluze.

"Tu si, mili! Hajde idemo. Krojačica je pronašla način da cvetovi više ne otpadaju i ne prave nove probleme."

Majka i sin su izašli i zaputili se svojoj kući. Ivica primeti da mu je majka izašla iz kritičnog raspoloženja.

"Sve je ponovo po starom", pomisli Ivica, "s tim da smo Feha i ja sada dobri pajtosi."

Te večeri pogledao je oba filma i oduševio se. Međutim, nije mu bilo svejedno. Bilo je tu mučnih scena i čekanje sna u krevetu te večeri više nije bio lak i bezbrižan posao.

Narednih desetak dana svakog popodneva Ivica je odlazio kod Fehe u potkrovlje i zamenjivao horore. Saznao je da je Feha posuđivao mnogima svoje horore i da mu se videoteka zove "Poror".

"Videoteka se zove "Poror" jer sve kasete nisu horor sadržine, ima tu i nekih ljubavnih filmova. Ali za Diku, moju majku, i još neke, zvaničan naziv je “Fehina radionica strave i užasa". Tako je i ti nazivaj kada si u društvu."

Kada bi Ivica došao da vrati kasete i uzme dve nove, Feha bi odlazio do okovanog ormana i iz jednog pretinca uzimao fasciklu sa nekakvim papirima. Zabeležio bi olovkom imena filmova koje je vratio i krenuo bi da ga ispituje koje scene su na njega ostavile najsnažniji utisak. Ivica bi pokušao da mu odgovori, a on bi sve to unosio na papir.

“Ti duhovi i utvare koje pominješ, na čega te podsećaju? Kad kažem utvara, šta prvo pomisliš?"

“Pa, ne znam Feho. Možda na neke nejasne i neodređene stvari, na zle duše."

"Dobro, za sada je dosta." Vratio bi fasciklu u orman među druge fascikle i uputio nekoliko sugestija Ivici i naznačio teme o kojima bi do sutra mogao porazmisliti.

Ivici je sve to bilo pomalo čudno, narušavalo je njihovom pajtoskom odnosu, ali nije mario zbog toga. Mogao se pohvaliti drugarima kako svakoga dana odlazi kod Fehe u "zezanje", a i horori su mu postali veoma bitni.

"Navukao sam se, ne bi valjalo da sad krene da mi naplaćuje filmove", strepeo je.

Jedne večeri nakon što je odgledao zaredom oba dela "Slatkišara" i smestio se u krevet obuzet scenama klanja iz filma, začuo je lomljenje grana. Okrenuo se u krevetu i pogledao ka otvorenom prozoru. Nije mogao videti ništa, samo zavesu koja se povijala pod vetrom. Senke grana od svetlosti bandere igrale su po zavesi. Tada nešto ulete u sobu povukavši zavesu sa sobom. Bilo je krupno i mirovalo je na patosu ispod hrpe smaknutog platna. Ivica se izbezumi od straha. Imao je utisak da mu je kosa na glavi postala seda. Pod zavesom nešto jauknu, a onda poče da se miče. Ustalo je i oslobodilo se zavese.

Pred Ivicom je stajao džinovski kurac. Neko je imao na sebi plišani kostim u obliku džinovskog kurca. Krenuo je da skakuće te kupola kurca otpade otkrivajući nečiju glavu. Ivica prepozna Fehu, videotekara. Odskočio je do vrata i upalio svetlo. Fehino lice bilo je rumeno i orošeno znojem.

"Ivice, otkud ti ovde?", promrmljao je zbunjeno.

"Kako to misliš, pa ovo je moja soba."

"Pa zar nije ovo Kestenova ulica broj pedeset dva?"

“Ne, pedeset.” Gledao ga je u čudu. "Zašto nosiš to na sebi? Je l’ to kao neka kita?"

Feha se teško kretao u kostimu. Dovukao se do kreveta i opružio.

“Kakva sam ja budalčina! Znači, Jovana što raznosi mleko je tvoja komšinica, živi u kući pored. Majko moja!"

"Jeste. Jesi ti u nju zatreskan?"

Feha se promeškolji na krevetu. "Pomozi mi da skinem ovo sranje."

Dečak priđe i krenu da vuče kostim preko Fehine glave. "Odakle ti ovo”, zapita Ivica pokazujući na kostim.

"Ma, moja keva ga je sašila. Vidiš, Ivice, trenutak je da ti kažem nešto o sebi."

"Nadam se da nisi neki ludak?"

“Ne znam. Sećaš se da si me pitao zašto sam se onoliko interesovao u vezi hororčina koje pogledaš? U onom metalnom ormanu su pohranjeni psihološki profili svih članova videoteke "Poror”, pa i tvoj. Ja jednostavno želim da pomognem. Želeo sam da te oslobodim straha, je l’ shvataš?"

Ivica se namršti. Pokazao je rukom na kostim koji je zgužvan ležao pored kreveta. "A kakav je smisao ove plišane kite?"

Feha se osmehnu. “Večeras sam trebao da upadnem u Jovaninu sobu. Pre neki dan je došla i vratila mi kasetu. Gledala je "Enormus", ljubavni film sa veoma obdarenim ljudima. Rekao sam ti da pored horora držim i nesto malo ljubavnih filmova. Izgledala je potpuno skršena kada je došla. Tek nakon dugog ispitivanja uspeo da naslutim u čemu je stvar. Izokola mi je nagovestila da se užasnula svim tim scenama."

Ivici je sve postajalo jasnije. Shvatio je da je Feha u stvari jedan bolesnik.

“Hteo sam večeras da je oslobodim tog straha. Cenio sam da bi u jednom neusiljenom razgovoru, gotovo ćaskanju, sa otelotvorenjem svoga najvećeg straha, Jovana uspela da ga razbije i rastereti se. Zato sam imao na sebi kostim kurca."

“Feho, ja tebe poštujem, svojim drugarima pričam kako si glavni, ali mi izgleda da ti nisi normalan. Obučeć se u kitu i ideš ulicama da bi nekog oslobodio straha."

"Je l’ zna tvoja majka za ovu tvoju delatnost?"

“Ne. Sašila mi je kostim misleći da mi treba za školsku priredbu. Znaš, ona nije potpuno pri sebi. Ali ja je jako volim, a i šije mi kostime."

Ivica ode do stalaže sa video opremom i uze kasete. "Evo, dva dela "Slatkišara". Dobri su. Mislim da više neću uzimati od tebe filmove. Malo sam se zasitio."

"Ali Ivice i ti imaš strah koji treba neutralisati. Neću se smiriti dok ga ne budem neutralisao, da znaš."

“Čini mi se da ću da krenem da vrištim.” Krenuo je da uzmiče.

“Ivice, sad ću ti nešto ispričati i ako ti ne bude izgledalo uverljivo otići ću i više me nećeš videti. U redu?"

Ivica ništa ne odgovori.

"Kada sam bio negde tvojih godina, u stvari bio sam stariji, pogledao sam hororčinu o vukodlacima. Nakon gledanja nisam znao gde sam. Ti vukodlaci su me opsedali. U ludnici sam proveo dve godine."

"Zato te nije bilo više na fudbalu?"

"Da, ali sada sam u redu. Doktori su mi objasnili zašto sam se plašio vukodlaka. Običan, normalan čovek u noćima punog meseca pretvara se u pobesnelu životinju, stvora koji mora da ubija. Doktor Simonović mi je rekao da je to bila projekcija mojih psihičkih dešavanja. Pre nego što sam pogledao film, mesecima sam bio opsednut strahom da ću naprasno izgubiti kontrolu."

"Feho, izvini, samo da te pitam nešto: je l’ imaš sada nož negde pri sebi?"

"Ne. Zašto me to pitaš?"

"Dobro je, nastavi."

“Znači, kao mladić bojao sam se da će nešto iskrsnuti i da će stvari da se otmu kontroli, da ću izgubiti tlo pod nogama. Ne znam kako da objasnim. Ludeo sam od pomisli da ću se toliko promeniti da od starog Fehe neće ostati ništa. Ti strahovi su me potpuno paralizirali. Bio sam nesposoban da bilo šta uradim. Taj običan čovek koji se pretvara u vukodlaka bio je stari Feha, a vukodlak je bio ono što ja nisam želeo da postanem a što je opasno vrebalo ispod tepiha. Međutim, ništa se nije desilo. Doktor Simonović mi je mnogo pomogao. Nešto je on uzgredno naznačio da je i moja strepnja od promene, u stvari promena, ali simptomi bolesti su nestajali i ja sam uspeo nekako da skrpim svoj identitet. Sada sam dobro, odlično, i želim da pomognem drugima. Želim da budem doktor Simonović."

Ivica nije znao šta da misli.

“Reci mi Ivice prvo šta ti pada na pamet kada kažem "utvara". Ali zaista prvo i nemoj da razmišljaš."

"Pa, ne znam Feho. Možda na neke nejasne i neodređene stvari, na zle duše."

"To isto si mi rekao i prethodnog puta."

“Ne napredujemo kako bismo želeli, zar ne?"

Ivica ponovo nije znao šta da misli. Da li da proba da pobegne ili da pokuša razumno da porazgovara sa Fehom. Tada Ivica pade na pod i krenu da se vrpolji.

"Aa! Ah! Pomozi mi Feho! Utvare, bauci, nee. Feho!"

Feha se zbuni. Pokušao je da smiri dečaka i da ga prizove svesti. Preneo ga je na krevet i milovao ga po čelu.

"Ivice, ne smeš mi sada umreti! Bori se sa tim baucima, jači si od njih. Pokaži im."

Ivica malo zatim pokaza znake poboljšanja.

"Feho, šta se desilo? Zašto sam ja na krevetu?"

"Imao si napad panike. Sada je u redu, smiri se."

"Ti si me spasao, zar ne, priznaj! Feho, hvala ti k’o bratu. Stvarno se osećam mnogo bolje. Čini mi se da bih sada mogao pogledati stotine horora sa duhovima i utvarama. Prevladao sam svoj strah samo zahvaljujući tebi Feho!"