Иако сам рођен и одрастао под извором Мораче, десило се тако да никад нијесам имао прилику да дођем на њега, прије тог јулског дана 1979. Једно, што смо у планину Лолу у коју смо љети на имање у Риђи до издизали, ишли другим мање врлетним путем него оним што води из Љевишта уз Врагодо; друго, што сам у вријеме својих гимназијских и студентских година био сасвим предан жељи да се избавим од тегобног живота мојих земљака, да се отиснем у свијет, да се у њему напојим знањем и доживим дивне и чудесне ствари попут оних које сам налазио у књигама, и себе остварим у нечем необичном и великом. Тој жељи увелико је доприносило ондашње харање по Морачи, као и по свим осталим српским земљама, комунистичке идеолошке пошасти чији су поборници, након поклања које су изазвали у сјенци спољне агресије, успостављали ропство над преживјелима, насрћући на све вриједности којима се вјековима живјело, на вјеру, нацију, историју, традицију.
Прилика ми се указа да, добивши стипендију од француске владе, након завршених студија Свјетске књижевности 1960 у Београду, отидем управо у земљу својих омиљених аутора, Расина, Русоа, Балзака, Стендала, Игоа, Бодлера, Валерија и других чија сам дјела страсно читао и хиљадама стихова љети у самоћама планине Лоле учио. Живот намјести тако да се, умјесто да останем на кратко, настаних на дуже вријеме у Француској, утолико прије што, увелико окусивши слободе, схватих сав понор из кога сам изашао. Ускоро уђох у париске књижевне кругове и сретох живе класике, као Малроа, Моријака, Сартра и друге са којима разговоре водих и навелико у штампи објавих. Тако неки од мојих морачких снова посташе стварност. Нека се по овоме просуди: као млад горштак, у исти мах ђак, чобан и косац, а поврх свега сањар, средином 50-их, читао сам у Лоли Људску судбину Андреа Малроа, да бих, 1969, у Краљевској палати у Паризу са њим бесједио на ту и на друге високе теме! И још кад ми је рекао да су моја предходно упућена му питања била врло високог нивоа те да се за наш разговор морао припремити и чак забелешке направити, моме поносу није било краја.
Наравно да сам се враћао у завичај да видим своје, али и то мораде престати за скоро читаво пола деценије, пошто падох у немилост Брозовог режима због мојих настојања у свјетској штампи да се спасе Његошева задужбина на Ловћену на које је тај режим крајем 60-их био зликовачки насрнуо. Једноставно ме чекало одузимање пасоша и хапшење, што ме није нимало изненађивало, будући да сам још из дјетињства и младости знао како пролазе они који се противе Брозу и његовима, али не могох а да се не успротивим њиховом чудовишном науму. Тако покренух међународну акцију за спас ловћенског врха и светилишта, укључивши у њу неке од оних знаменитих људи које сам срео, почевши од самог Малроа који је баш тада, одласком Де Гола са власти, завршавао свој десетогодишњи мандат министра Културе.
Разумије се да је режим осудио ту акацију утолико строжије што је она долазила извани гдје је Броова држава представљана малтене као најбољи од свих свјетова, па је Брозов хагиограф Владимир Дедијер писао, у свом фамозном Писму са Иванових корита, како неки наши интелектуалци, задојени балканским атавизмима, шире по свијету неистине о Ловћену, како угрожавају братство и јединство, јер не могу да поднесу да «један Хрват плете на Ловћену вијенац једном Црногорцу», то јест да Мештровић гради споменик Његошу, и томе слично. Још се заклео да ће он иностраној саопштити јавности праву истину о Ловћену, што наравно није учинио нити је могао учинити, јер та истина већ била заузела маха.
Са Ловћеном се окренух националним а самим тим завичајним темама, утолико прије што је, услед продужененог странствовања, носталгија стала да у мени отвара бескрајна пространства завичаја, као и стољећа предачке историје, тако да ми се сопствена горска постојбина стала указивати готово као нека митска земља. И наравно да ми се она наметнула као надахнуће како за ово штиво, тако и за оно које ћу написати двије године касније: Казивање о извору и догађајима око извора Мораче. Уствари та два штива се употпуњавају тако што ово друго, географско-историјско, представља неку врсту тумача за прво, поетско, будући да Казивање садржи обимне историјске податке о личностима и догађајима о којима је ријеч у Путу на извор Мораче, као да су општепознати, какви и јесу у горњоморачком племену.
Међутим оба текста су били само почетни у мноштву других који ће настати током мог непрекидног дводеценијског бављења Морачом ради њеног спаса од потапања планираног од стране власти у циљу градње хидроелектрана, текстова који су садржани у књизи Одбрана Мораче од потопа, изашлој на Цетињу 2002. Истовремено морачка природа и историја лијепо су стале на француском језику у књизи L'eternite menacee de la Moratcha, Угрожена вјечност Мораче, коју сам објавио 1998 у Паризу у оквиру своје међународне кампање за спас долине Мораче са њеним природним и културним добрима. Доиста све чињех да се Морача од потопа спасе и да се њене горе гласе као што се красе.
И мада се раније скоро нијесам огледао у стиховима, доживљај пута на извор завичајне ми ријеке био је толико изузетан да ми се наш вјечити пјеснички говор, десетерац, који сам од дјетињства слушао уз јеку гусала и исконски пој Мораче, сам по себи наметнуо као природни израз тога доживљаја. Разумије се да нијесам оклијевао да га употребим, не обазирући се на приговор, који су ми могли упутити пјесници од заната, да се тако више не пјева и да сам архаичан. Утолико мање сам томе придавао пажњу што су многи од њих, настојећи да по сваку цијену избјегну сваку пјесничку традицију, чинили очајничке напоре да буду оригинални, модерни, што је често давало натегнуте, осредње или никакве резултате, другим ријечима недоношчад.
Уосталом ја нијесам ни претендовао на неко поетско остварење, него сам само хтио да уобличим свој доживљај у стихове онако како су ми природно долазили и како би се могли уз гусле пјевати. А доживљај је био толико особит да ме пратио чак до на острво Елбу у Тиренском мору, гдје сам тих љета, долазећи из Париза, углавном пребивао, и гдје сам своју горску попијевку за неколико дана срочио. И на томе је отада све остало, осим што сe дешавало да она понекад у мени заромори или да је читам пријатељима који би је радо слушали. Једино је из ње објављен, у зборнику Одбрана Мораче од потопа, дио у коме се описује сам извор Мораче с околиним врлетима.
Тог далеког величајног дана кад ходочастих на врело Мораче, направих такође низ снимака које прилажем као сликовницу уз моју горску даворију. Уз њих доносим и неколика призора са мог изласка прошлог љета, 2007, из Љевишта на извор Мораче, кад нађох Врагодо, након више од четврт вијека, скоро опустио од чобана и њихових стада. Младе чобанице, које се виде на слици испод Сумора, одавно су се свака на своју страну разишле, поудавале се, сем једне која је већ била невјеста, и пород имале, вјероватно већ и бакe постале, а друге их из млађих нараштаја нијесу смијениле, јер су се већином за градски живот опредијелиле.
Само врагодолски џиновски двори од искони нетакнути стоје и године као тренутке броје, а извор Мораче у дну њих исту пјесму поје, док јутарње сунце са тврдих Градишта просипље по њима своје златне боје, а изнад њих се у ноћима звијезде небескe роје.
Управо сам, пред таквим призорима у Морачи, осјетио и схватио да сам становник Васионе.
Париз, маја 2008.