Историјска документа

ЗА ПОМИРЕЊЕ

Хрватска под Каиновим бременом

 од милион српских мученика

 Благовремено али на жалост узалудно  обраћање  Комнена Бећировића,

преко Монда од 28 маја 1991, Његовој Светости Папи Јовану-Павлу II

да дође у Југославију, како би се избегла  трагедија која је онда била на помолу.

(Истина доноси текст у целини, који је у Монду 

био скраћен за три-четири реченице,

и са једном мањом исправком.)

Комнен Бећировић:
ЗА ПОМИРЕЊЕ,
у МОНДУ од 28.маја 1991. 

     Сусрет до кога је дошло 7 маја у Сремским Карловцима између српског патријарха Павла и кардинала Кухарића, примаса Хрватске, представља покушај од стране духовне власти да помогне решењу српско-хрватског пробкеме који световна власт није, изгледа, у стању ни у могућности да реши. Такође се папа Јован-Павле II огласио два пута у последње време о преозбиљној југословенској кризи, позвавши на мир завађену браћу с друге стране Јадрана. Папин долазак у Југославију о коме се говори и који се очекује већ годинама, свакако би допринео да се превазиђе садашње стање ствари, на прагу новог раздора.

     Сигурно је да би Хрвати, одани Риму, послушали папу, а да би га Срби, као добри хришћани, почули. У сваком случају, радо се може замислити искупљујући сусрет два духовна поглавара, папе и патријарха, како се заједно моле и служе помен на неком од стратишта српског народа под хрватско-усташким терором за време Другог светског рата. На пример, у Јасеновцу, страшном логору смрти, где је страдало стотине хиљада невиних Срба. Или над једном од хиљаду и тринаест јама широм Крајине, Далмације и Херцеговине, у које су друга мноштва Срба, људи, жена и деце бачена! Или, пак, над остацима неког од многобројних православних храмова, порушених или спаљених, понекад са верницима затвореним унутра. А пошто су те страхоте биле почињене, на жалост, од стране његових, Свети Отац би такође могао да постави на неком од тих места камен темељац једног великог Храма покајања.

     Док кости српских мученика тек сада почињу да се ваде са дна јама, да би најзад биле достојно сахрањене, њихове душе још увек чекају да им се затражи да опросте. Немачка нација, показавши величину душе, чак је поновила, још недавно кроз уста канцелара Кола, тај гест према Јеврејима и другим народима Европе, жртвама нацистичког варварства.

      Хрватска нација, а поготово црква у Хрватској, није никад учинила нешто слично према Србима, Јеврејима и Ромима, жртвама хрватске варијанте тога варварства. Напротив, Хрвати су у већини ћутали о усташким злочинима, кад нису прибегавали порицању, чак оправдавању тих недела. Тако је, сматрајући се, у ствари, наследником језивог Павелића за чију је државу рекао да је била израз "повијесних тежњи хрватског народа", господин Фрањо Туђман увелико добио на изборима прошле године у Хрватској и постао њен председник. Зашто се онда чудити што се буне Срби у Хрватској и што они из Србије, Босне, Херцеговине и Црне Горе хоће да им помогну?

     У ствари, једино би папа, својим ауторитетом поглавара целе Католичке цркве, могао томе наћи лека, наложивши Цркви у Хрватској да приступи, у духу Концила- Ватикан II уосталом, преиспитивању савести што се тиче њеног нимало хришћанског понашања према Србима под усташким режимом.

    Доиста, примас Хрватске, кардинал Степинац видео једно време у зликовцу Павелићу човека Провиђења који је дошао да оствари хрватски тисућгодишњи  сан о држави у оквиру Хитлеровог сна о хиљадугодишњем Рајху.

Комнен Бећировић 1991. у Паризу,
у време његовог чувеног писма Папи
које је изазвало праву буру
међу Хрватима у Француској

Насловна страна чувене књиге Карла Фалконија ''ЋУТАЊЕ ПИЈА XII" На слици: Марконе, папски легат у Хрватској и кардинал Степинац (десно) на једном скупу нацистичких и усташких званичника

     Он је поздравио са Te Deum у загребачкој катедрали и у свим хрватским црквама, успоставу те државе 10 априла 1941, истог дана када су немачке трупе ушле у хрватску престоницу која их је дочекала у слављу, док се Београд димио под бомбардерима Луфтвафе и бројио своје хиљаде мртвих. И мада је касније прелат променио свој однос према Поглавнику и чак га критиковао, пустио је да хрватско свештенство узме учешћа у покољима православаца, сматраних за шизматике, или да исто врши нихово насилно преобраћање. Често су  се та преобраћања завршавала клањем кад су свештеници, претворени у џелате, добацивали жртвама: "Бар ћете умријети као хришћани!"

      Најневероватније је то што Рим није никад до данас осудио те људе и њихова непочинства. Једини који је то учинио, и Срби су му за то захвални, био је кардинал Ежен Тисеран, префект Источне конгрегације у Ватикану. Он је, приликом два сусрета са усташким амбасадором у Риму, Николом Русиновићем, који је био дошао да брани хрватску ствар код прелата, устао против злостављања Срба до те мере да је на крају извештаја који је дипломата послао у Загреб своме министру Младену Лорковићу, овај написао: "Опрез! Непријатељ!"разуме се хрватског народа.