ВОЛТЕРАЈО

Рушевине замка "Волтерајо" на острву Елба На врх једне елбанске планине Окле поглед на морске равнине Човјеку се у бескрај отвара, Зидине су из времена стара. Пусте, суре к небесима зуре, На удару сунца и вјетрова, Саграђене пре девет вјекова Кад град Пиза стече моћ и славу Те заснова владу и државу, Тад подиже и бедеме ове Да чувају од мора валове. Али мјесто своју прошлост има Још старију но и прошлост Рима. Кажу да су врх ове литице Били двори етрурске краљице. Та Јерина, што се ко јеина, Kрије у ноћ далека земана, Вјероваше у Бога Турана. Кад од мача римског освајача Њезин народ са земље нестаде, Иза њега ништа не остаде До камење једино знамење Толикијех несталих царстава. Давнина се с дивљином вјенчава У тврдоме замку на стијени Гдје се много господара смјени: У трњиште зарасло огњиште, А пенџери јастреба станиште, Гуштер мили гдје су људи били, Притиснуло жбуње и дрвеће И увијек, кад дође прољеће, Ту исцвјета жутиловка цвијет И закити тај пропали свијет. На тој гори некад бјеху двори, Прије но их вријеме разори. Сад зидине врх жуте хридине О које се ломе олујине, А сунце их, када ноћ смијени, Својом првом зраком орумени Или када, у слави и сјају, У валове зађе за Капрају, Посљедње му луче заблистају На врлетном брду Волтерају.

почетак врх странице преузето са: ИСТИНА.АТ