Митрополит Амфилохије

Запрепашћен сам пратио како почетком године бијесни вика неких главара и дијела медија у њиховој служби, на митрополита Амфилохија због тога што је уочи Божића бацио клетву на оне који би починили гријех рушења црквице Свете Тројице на Румији, приспјеле из Божијег бескраја на опустјели врх планине након 433 године, колико је протекло одкад је она првобитна била порушена од стране турског поробљивача. Прво што ме у томе зачудило јесте да су властодржци, већином некадашњи комунсти, постали наједном толико сујевјерни да их је ухватила права паника од клетве Владичине те су га стали каменовати и распињти, посебно на Телевизији Црне Горе и у Побједи. Ова је постала још жешћа и острвљенија одкад је промијенила свој лик, одбацивши своје вишедеценијско природно ћирилично рухо и обукавши се у латиничко које никако да јој пристане, поготово кад се овако размахнита. Узастопно данима просипала је вику на Владику, а можда то и даље чини, јер је пусту више не отварам.

Схватам оне новине које су, као Вијести или београдски Глас јавности, поникле на латиници, али ми је тешко схватити Побједу која, пошто је у ћириличном руху, иако не и духу, провела преко шездесет година па га наједном свукла у туђе се обукла! Наравно да немам ништа против латинице самим тим што је она данас постала неопходност, што је једно културно богатство више, и што сам највећи дио живота провео у дијелу свијета који се искључиво њоме служи, али колико је она природна Французима и осталим западним народима, толико је нама неприродна. Нема смисла да Туркмени, дивљи азијатски народ који је изашао на историјску позорницу касно у крилу царске Русије, одржавају и гаје ћирилицу, а да се Црногорци чије је она хиљадугодишње писмо и на којој је углавном све што имају, од ње одричу и усвајају хрватску латиницу која не постоји ни пуна два вијека! Дошло се дотле да ћирилица, некада у Црној Гори царица, сада је на путу да у њој постане сиротица! Ово се нарочито очитује у ТВ емисијама на неку тему из прошлости Црне Горе, било да се ради о културним споменицима, о надгробним натписима, о свеукупним књижевним и историјским дјелима, светим књига још од времена Октоиха и ћирилске штампарије на Ободу крајем XV вијека, о правним актима као што црногорски законици, о штампи попут Глас Црногорца, о филмовима из времена Југославије, сви материјали који се показују, укратко сва вишевјековна прича је ћирилицом, али је сва њена обрада, по вољи власти, латиницом! Да човјека заиста обузме осјећање немира, стида и револта пред тим изопачењем и самозатирањем које се у психологији зове мржња на себе! Нека их, нека мрзе на себе, али нека престану да натурају ту мржњу другима.

Друго што ме чуди јесте што острвљеници на митрополита Амфилохија губе из вида да је клетва на тешке преступнике људских и божанских закона била често саставни дио управљања народним пословима од стране црногорских владика, па наш садашњи владика, као што сам рече, само наставља њихову традицију. Довољно је, као примјер, узети Посланице Светог Петра Цетињског или сам Његошев Горски вијенац који би се испражњен од тих клетви и бављења српском судбином, свео на обичну књижицу, што је увелико на путу како би се сачувало братство и једнинство црногорских народа и народности. Дај Боже да се оно оствари и да завлада мултиетнички рај на просторима на којима је вјековима бијеснио мултиетнички пакао. А богме није ни унутар већинског народа увијек цвјетала слога те је владика Петар I морао да потеже за оноликим клетвама да би, немајући другог оружја, смиривао злу крв и обуздавао самовољу и дивљаштво. Само није разумно да се данас на путу стварања Монтенегро melting pot-а, након горког искуства са југословенским опитом, већина одриче саме себе и своје истости зарад мањина, конкретно свог писма и језика у циљу наметања неке накараде од језика, писма и правописа. Или да се збратимљује са свима, а да се разбратимљује са онима који су јој браћа по крви, нацији, историји, вјери и језику већ самим тим што постоји бар милион Србијанаца који су даљим или ближим поријеклом Црногорци и Херцеговци!

Тешко да историја познаје такво преправљање сопственог народа као што је ово које је на дјелу сада у Црној Гори. Тако су нешто радили само страни поробљивачи, на примјер Аустрија кад је током окупације Црне Горе у школама забрањивала ћирилицу и наметала латиницу. Тражи се, рецимо, да одбацимо великана наше и европске културе, Вука Караџића чију смо азбуку примили са мајчиним млијеком, а да прихватимо, као језикословца, богзна каквог Андана Чиргића са двоје умировљених професора, једним Хрватом и једном Украјинком! Па како да се то друкчије доживљава него као најобичније насиље?! И како да се Владика, који брине о души народа, не огласи поводом несрећнице чиргилице?! Што му се такође узима у тешки гријех! Па још је губа кидисала и на Његоша да га преводи са српског на црногорски, иако се он сам изјаснио, између осталог, оним чувеним: “Српски пишем и зборим,/ саваком громко говорим”!

Међутим, ова садашња грозница која обузела дио црногорских моћника против цркве на Румији подсјећа ме на ону која је прије 40 година тресла њихове комунистичке родитеље и прародитеље, против једне друге бескрајно славније цркве на једном другом бескрајно славнијм вису, Његошеве капеле на Ловћену. Шта више посвећене Светом Петру Цетињском! Као што је била географски близу небесима, тако се налазила и у небеском простору духовности читавог српског народа, а донекле и хрватског будући да је Мажуранић, између осталих Његошевих хрватских поклоника, славио “крст ов' славни непобједан игда / врх Ловћена што се небу диже”. Па га безакони Броз и његови црногорски слугатори, упркос противљењу толико мислећих људи код нас и на страни, срушише, погазивши Његошеву (за)клетву која гласи: “Ја хоћу да ме сараните у ону Цркву на Ловћену… То је моја потоња жеља, коју у вас иштем да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако урадит, како ја хоћу, онда ћу вас оставити под проклетством, а мој последњи час биће ми најжалоснији, и ту моју жалост стављам вам на душу.”

Некадашњи Његошев храм и садашњи Мештровићев зиндан на Ловћену

Божји храм, један од највиших Христових олтара свијета, стварно и преносно, овјенчан највишом славом, сокрушише, круну Црне Горе коју јој Петровићи оставише у насљеђе, раздробише, врх планине разорише и унаказише, злочин против природе и цивилизације починише те онај грозоморни зиндан, мастодонско недоношче двају тоталитарних зала XX вијека, комунистичког и фашистичког, подигоше и на свету планину га навалише! При том војску, полицију, судове, пропаганду, свако насиље употребише! Нашло се у једном тонском запису Брозово сопствено признање да је он тиме хтио да развјенча Црну Гору и Србију, што је сасвим успио посебно у посљедњих петнаестак година. Па такво поднебесно ругло ни најмање не смета онима који се бусају у прса како су, кроз обновљену државност, Црну Гору повратили самој себи, већ се, напротив, њиме диче до те мјере да се оно редовно на ТВ, међу љепотама Црне Горе, истиче!

Сваки пут кад видим тај призор, нимало не зажалим што сам силне године на ловћенски олтар принио, прво у његову одбрану, а затим у покушај његове обнове до које замало да не дође након што, прије двије деценије, основасмо Покрет за обнову ловћенског врха и светилишта, али трагични догађаји који распадом Југославије наступише, тај подухват ометоше. Уствари, непочинством на Ловћену дата је динамика садашњем цивилизацијском суноврату вјечне српске Црне Горе која се, управо као таква, остварила, потврдила и прославила на историјској позорници свијета. Наравно кроз Немањиће, кроз Светог Саву, кроз Косово за које велики Павле Ровински каже да је поглавито преживјело у души народа Црне Горе, кроз цара Лазара, царицу Милицу и Косовку Дјевојку, кроз Милоша и Марка, Старину Новака и толико јунака народне епопеје, кроз Балшиће и Црнојевиће, кроз Крађорђа, владику Данила, Светог Петра, Његоша и краља Николу… А не кроз Дукљу, Бодина и Јаквинту и некаквог кнеза Кочопара који се извлаче из таме вјекова да се помоћу њих српство Црне Горе, дакле њена суштина, разара и она у нешто што није нити је икад била, претвара.

За разлику од ујармљивања слободарског врха Ловћена Мештровићевим маузолејом, врх Румије, постављањем цркве на њему, није уопште такнут ни скраћен нити минама потресен, разорен и изобличен, већ је само на мало рашчишћену гомилу крша симболично ту изношених кроз вријеме у жељи да се обнови првобитна богомоља, посађена црквица од челика, у немогућности да се сагради од камена, која ничему нија наудила, већ је, напротив, њоме немушти врх планине проговорио: вјековима очекивани крст на Румији је поново засјао, као што је, брујањем звона, прекинут вјекивни мук који је на њој владао, а поднебље се огласило и ограшило. Упркос томе се митрополит Амфилохије, захваљујући чијој је мисији Црна Гора, након пола вијека богоборства, поново јеванђелизована кроз обнављање стотина храмова и уопште духовног живота, упоређује од стране челног човјека Скупштине Црне Горе, Ранка Кривокапића, са Бин Ладеном чије је име данас постало синоним тероризма на планети! Такође себи дозвољава да развладичава Владику и да га крајње неукусно третира као патријархову пратиљу! Збиља, каквих ли недоличности од стране личности на једној високој државној дужности!

Та изврнута психа иде дотле да један од стражара над људским правима у Црној Гори, бивши комуниста, звани Слободан Франовић просто дивља на Телевизији, проширујући поређење и на Бин Ладенове талибане, рушитеље џиновских Будиних статуа у Авганистану! Иако Владика није уопште ништа срушио већ само крст на Румију повратио, донекле као што је то учинио један од његових предходника на трону Светог Петра Цетињског, митрополит Гаврило, повративши крст на Ловћен. Треба имати у виду да су ту галаму на митрополита Амфилохија дигли управо они који би требало да му дугују вјечиту захвалност што су на високим положајима на којима су јер, без његове својевремене подршке дате њиховом главном човјеку, Милу Ђукановићу, овај не би никад дошао на чело Црне Горе. Оно чувено: “Благословен дан…!” Но да Владици ране не вријеђам, мада то није први пут да се неко не покаже на висини указаног му повјерења и да се на учињено добро узвраћа злом. А јасно је да, без Мила, сва њихова власт и сила не би уопште била!

Али ма колико да су силни од силнијех, није нимало доказ демократије у коју се непрестано заклињу, оптуживати некога за вербални деликт у моменту кад се Црна Гора налази у предворју Европске Уније и треба да изврши оних седам заповијести како би стекла статус кандидата. Управо смо свједоци колики притисак ових дана врши Брисел на Будимпешту да укине недавно донешени закон који ограничава слободу медија, дакле мишљења и говора. Јасно је да би било какав поступак против митрополита Амфилохија имао утолико крупније посљедице уколико он ужива, и као архијереј и као велики духовник, што увијек не иде заједно, особит углед у хришћанском, поготово у православном свијету, посебно у Грчкој и у Русији, па би се ствар од Подгорице и Спужа свакако проширила до великих метропола и духовних средишта свијета. Слутим да би се огласили, не само патријарх руски и васељенски, него и папа римски...

Морам да кажем да ме хајка на владику Амфилохија, донекле подсјетила на хајку коју је совјетска власт водила против Сољженицина након објавливања Архипелага гулага 1974 у Паризу. Гневно је сатанизован, вријеђан, оптуживан да крши совјетске законе, да ради против друштвеног поретка и државе, проглашаван народним непријетељем, привођен у полицију, да би на крају био прогнан. Рјечник и понашање тоталитараца су увијек и свуда исти. Међутим, док име Сољженицина већ одавно блиста у сазвезђу великана човјечанства, имена његових гонитеља, тужитеља и судија остају под жигом вјечног проклетства. Бојати се да не прођу слично и острвљеници на владику Амфилохија међу којима, на жалост, препознајем и једног свог школског друга који је био секретар Удбе у вријеме рушења Његошеве задужбине на Ловћену. Но, кад сам већ код мисионара обнове вјечне Русије и њеног повратка самој себи, како да не кажем једну ријеч о нашем сусерту с њиме прољећа наредне 1975. године у издавачкој кући Имка-Прес која је била објавила епопеју великог страдања Русије под бољшевичким игом, горим од оног татарскога. Јеромонах Амфилохије, који је тада предавао на Институту Светог Сергија у Паризу, уручи му том приликом мали дрвени крст, рад светогорских монаха, на коме написа: Александру Крстоносцу, који он здушно прими. Има о томе у мом великом раду доступном на Интернету под насловом Soljénitsyne le Libérateur, Сољженицин ослободилац.

Најосновнији здрав разум налазе да се стиша непотребна галама око цркве на Румији те да се предсједник Скупштине са другим званичницима убудуће уздржава од заиста непримјерених изјава и замахивања државом која свакако мора да има пречих послова и већих непријатеља од владике Амфилохија, на примјер заговорника Велике Албаније и аутономије цјеловитог Санџака; да новопостављени министар Туризма и уређења простора, Предраг Секулић престане да јуриша на цркву на Румији, кад има пуне руке посла, рецимо да се макне оно силно смеће које годинама затрпава некадашњи еколошки драгуљ Берансело, као и да поради на томе како би се Морача многоструко вредновала и у свјетска добра уписала, умјесто потопила; да Телевизија и Побједа престану да буду свакодневне трибине, да не кажем пећине србофобије, а тиме и творитељке нетрпељивости, смутње и уопште нездраве климе у земљи, против чега грлато говоре да се боре…

Умјесто витлањем државом, умјесто бахатошћу, опадањем, пријетњама и кривичним пријавама те укопавањем у свађу, инат и омразу, само добром вољом и разумним разговором могу се ријешити најтежа, најспорнија и најболнија питања. По оној народној: лако ћемо, ако јесмо људи. А што се тиче клетве Владичине, чак и кад би се остварила, она свакако не би пала на невинога јер, како вели у Светом писму, незаслужена клетва не пријења за праведнога, колико ни псовка за чистога и честитога.