Горски вијенац у француском руху
Пише Комнен Бећировић

Антоан Сидоти

Некако у исто вријеме кад и са српског на црногорски, изашао је, прошле јесени, превод Горског вијенца са српског на француски. Док се у првом случају ради о обичном кривотврењу, о прилагођавању Његоша језику Ђекне, о затварању једног од највећих људи Српства и свијета у дукљанску тамницу у циљу даљег расрбљења Црне Горе, дотле се у другом случају ради о прворазредном културном догађају, о раскриљивању Његошевог главног дјела на језику Ронсара, Корнеја, Расина, Игоа, Бодлера, Арагона и толико других великана пјесништва. Било је крајње вријеме да се Горски вијенац појави у новом француском руху као La Couronne de montagne, будући да посљедње, превод Дивне Вековић насловљен Les Lauriers de la montagne, датира из 1917.

Ради се о правом подвигу који је направио професор књижевности и језика, доктор Антоан Сидоти са својим пријатељом Кристијаном Шеминадом, такође професором и доктором филозофије. Колико је тај превод савјесно и брижљиво урађен, нека се просуди по следећем: сами увод који представља магистралну студију о Горском вијенцу, износи скоро 100 страна, док број фуснота са исцрпним објашњењима сваког лица, сваког догађаја, сваког мјеста, као и тумачењима многих стихова у Његошевом спјеву, достиже 419. Осим тога, постоји неколико страница ликовних прилога у боји, у првом реду девет репродукција слика Пера Почека од којих је Вијећање за борбу на самој насловници, затим двије мапе Старе Црне Горе и двадесет сличица поштанских марки са сценама или стиховима из Горског вијенца и ликом Његоша, емитованих у вријеме италијанске окупације Црне Горе. Како тада а ни дотада није било другог осим ћириличног писма у Црној Гори, то су сви натписи на маркицама наравно ћирилицом. Ето како се кроз оно што се сада ради у Црној Гори, врши њена разисторија! Док је чак и у поробљеној земљи од стране фашизма, као и касније под влашћу комунизма, била у употреби ћирилица, дотле у данашњој толико (само)хваљеној, слободној, демократској, евро-атлантској и свакаквој другој Црној Гори, само не српској што је одувјек била, влада немилосрдно латиница!

Насловница превода Горског вијенца на француски

Никад досад Горски вијенац није доживио једно овакво инострано издање које, уствари, подсјећа на нека наша чувена издања са коментарима Милана Решетара, Радосава Бошковића и Вида Латковића, Николе Банашевића, Александра Младеновића... Али ко је Антоан Сидоти? Италијан, као што му име каже, рођен 1944 у Калабрији одакле му је била мајке, док му је отац био са Сицилије. Овај је, као морнар, учествовао у Другом свјетском рату, прошавши кроз Црну Гору у вријеме окупације гдје био свједок трагичних збивања која су га касније много заокупљала, као и читава Мусолинијева авантура, што се пренијело и на сина.

Завршивши студије литературе и лингвистике на универзитету у Месини гдје докторирао, Антоан Сидоти је дошао у Фрнцуску у којој је провео радни вијек као професор у гимназји, али и на универзитету. Прави хуманиста, човјек од савјести и истине, заувијек настројен против фашизма и сваког тоталитаризма, Антоан Сидоти је био веома помућен размјерама дезинформације која је харала на Западу у односу на Србе у вријеме распада Југославије. Врхунац је био кад су тројица хрватских пропагандиста, Мирко Грмек, Невен Шимац и Марк Ђидара, у својој књизи Le nettoyage ethninque, une ideologie serbe - Етничко чишћење, српска идеологија - изашлој 1993 у Паризу, прогласили Његоша са Вуком Караџићем, Јованом Цвијићем и низом других знаменитих Срба, идеологом етничке мржње и геноцидним пјесником! Наравно да су три Хрвата то учинила одавши се кривотворењу, затајивши од неупућених читалаца контекст у коме је Његош писао своје стихове и приказавши босанске муслимане, а донекле Албанце и Хрвате, као малтене мирне невине људе који Србима никад никакво зло нијесу учинили, док су Срби овима чинили и настављају да чине свакаква, истурајући над њима бијес и мржњу.

Негдје у исто вријеме се десило да је Антоан Сидоти, као страсни филателиста, видио на маркицама неке призоре из црногорске историје како их на својим платнима представио управо Перо Почек, а који су за њега били као прави прозорчићи на ту историју. Све га је то подстакло да се, управо у трагању за истином, озбиљно позабави историјском реалношћу на нашим просторима те је убрзо кренуо у истраживања по библиотекама у Паризу, Милану и Риму гдје је видио неке Почекове слике, док је друге видио на Цетињу. Истовремено је дошао до доброг превода Горског вијенца на италијански који је направио Умберто Урбани 1938. Тако су, склопом више чинилаца, током протекле деценије настале четири опсежне Сидотијеве књиге: Црна Гора и Италија током Другог свјетског рата, Партизани и четници у Другом свјетском рату, Употреба пјесника Његоша од фашизма до титоизма, објављеним у Националном Центру за Научна Истраживања, CNRS, у Паризу, док је ову посљедњу, превод Горског вијенца, објавила издавачка кућа Нон Лје, NON LIEU, специјализована у лијепој књижевности.

Како сам се са групом француских и српских интелектулаца током 90-их, а и касније, пуно трудио на пољу затомљене српске истине, сочинивши такође једну одбрану Његоша - Apologie de Niegoch - од хрватских клеветника, доступну на Интернету, то смо се сасвим природно срели на истини и на Његошу, што значи на највишему. Тако сам имао част и задовољство да, у границама својих могућности, донекле припомогнем Антоану Сидотију у раду над тим важним књигама. Слично су наши пријатељи Коста Христић, француски новинар и публициста, и Дејан Богдановић, бивши професор на Институту источних језика и цивилизација, допринјели овом значајном послу.

Велика врлина, већ самим научним приступом Горском вијенцу, јесте у томе што се у свом преводу Антоан Сидоти са Кристијаном Шеминадом, трудио да што вјерније и јасније дочара садржину Његошевих стихова у чему је савршено успио. У исти мах, свестраним уводним есејом о Његошу, постигнут је и други завидан циљ, како у односу на његове хрватске опадаче, тако и у односу на његове дукљанске узурпаторе: васпостављање праве истине, дакле праве слике о Његошу, што је и било у основи цијелог подухвата.