Сваки пут, ево већ пола вијека, кад улазим у кањон Мораче, имам осјећање да се преда мном раскриљује двери вјечности која се мјери десетинама милиона година током којих је Морача, права неимарка бездана, у садејству са тевтонским и космичким силама те провалије сотворила… У петак 8 октобра, то ми се дешава до миле воље стога што је, због радова на проширењу туњела број 6, дошло до великог застоја у Платијама у оба правца, који ме блокирао читавих сат и по, од 9, 30 до 11, у тијеснацу Андријева, управо гдје је планирано да Морача буде преграђена xиновском браном високом 150 метара. Прилично надошла од посљедње обилне кише, Морача хуши у дну глатких, као длијетом исклесаних литица. Најљепшу сам је ту видио, силну, бијело-тиркизну, набујалу од топљења сњегова, почетком прољећа далеке 1988, кад сам туда проводио великог еколога Франца Вебера који је одушевљен тим величанственим призором, узвикнуо: "Морача је Бетовенова симфонија!" А затим, како смо одмицали уз кањон: "Морача је катедрала вјечности!" И управо тада на Андријеву, сишавши мало низа стрмен, направио је онај често доносени снимак Мораче у свој својој слави у кањону.
У литицама са супротне стране, уочавам тису свакако међу бројним ендемским врстама, јединственим на планети, које расту у кањону, док греда изнад нас уз коју се такође успиње биље, на много мјеста точи, што ме подсјећа на ријеч геолога професора Бранислава Ћирића који препјешачио кањоне Мораче и Мртвице, да кречњачке Платије нијесу но решето, у што се свако може увјерити пролазећи по киши и данима након ње, кроз бројне туњеле. Једна у низу опомена да се Платије не преграђу бранама и да се у њих не уваљује вјестачка језерина.
И управо био сам кренуо, пошто сам се ове јесени доста затрајао у завичајним горама, на скуп који се тог дана одржавао на тему Концесиони акт за пројекат електрана на ријеци Морачи, који је власт тога дана уприличила у трајању од свега два-три сата у Културно-информантивном центру под Горицом. На жалост, стижем тек око 12 часова у врло проријеђену салу кад представници власти на челу са министром Бранком Вујовићем већ устају и силазе са трибине. Прилазим му и питам га како то да, након катастрофалног пораза који је власт по питању Мораче доживјела од стране јавности приликом прољетошње расправе, они и даље истрајавају у свом науму и чак организују један овакав скуп којим се финализира извршење смртне пресуде Морачи?! Додајем да је све речено у великој полемици о Морачи која се водила прије двадесет година и уручујем му замашни зборник од 300 страна Одбрана Мораче од потопа, објављен 2002, у коме су донесена најмјеродавнија мишљења поводом спорног пројекта. Примајући књигу, он одговара да су енергетске потребе Црне Горе такве да се мора градити, а на моју опаску зашто се не гради на Комарници, на љутици, на Перућици или на потезу Билећко језеро - залеђе Рисна, гдје скоро нема никакве штете, он одговара да ће се на свим тим и другим водотоцима градити.
Ту је и бивши кадар Електропривреде, Никола Јаблан, један од коловођа потопа односно координатор у влади Црне Горе за електране на Морачи, коме велим да сам врло несрећан оним што од њега чујем да прича на ТВ поводом Мораче, на што ми он узвраћа да и он слично доживљава моја оглашавања. Такође му кажем да оним што намјеравају иду у злочин над природом и цивилизацијиом на нашем простору, да је бесмислена работа подизати зидове уз литице Светигоре високе 50 метара да би спријечили да вода њиховог језера продре у терен испод манастира, да је смијешно да тим језером хоцће да заштите манастир Морачки од потока који га одувјек оптиче и на који се нико никад није жалио, да ће, потапањем пута низ кањон, одсјећи Морачу од свијета и претворити је у пустињу… његов одговор је већ позната званична прича, наиме да ће се манастир обезбједити дренажом, да ће, остварењем тога и других пројеката, Црна Гора надокнадити свој енергетски дефицит. И, најозбиљније додаје да ће се бранама и електранама направити Морачи мост у свијет! На моје чуђење да истрајавају у пројекту зачетом у комунистичко вријеме има више од пола вијека, додуше нешто ревидираном током 80-их, али да одбацују све што је тада речено против тог пројекта, он потеже краља Николу, увјеравајући ме да је то његов пројекат, само што он није имао потребну технику да га оствари, то јест да прегради и потопи Платије… Да је, сиромах, имао, потопио би и своје Морачко коло захваљујући коме је водопад Светигора - Над Морачом ђе ускаче / скок бијели Светигоре – постао најславнији у Црној Гори. Тако, и то није први пут, да влада у којој је Јаблан, надувава до големих размјера идеју коју је краљу Николи натукнуо неки далматински инжењер да направи једну централицу негдје на Биочу! А овамо, та иста влада не само да ниподаштава и потире горуће српство краља Николе, аутора химне Онамо ’намо и његов огромни допринос ослобођењу Косова и Метохије од петвјековног турско-албанског ропства, него признаје Косово и Метохију која је, након ослобођења 1912, ушла у сатав Црне Горе, као другу албанску држава на Балкану!!!
Излазећи из КИЦ-а, примјећујем у дворишту Миомира Мугошу који је свакако дошао да, као градоначелник Подгорце, пружи пуну подршку надношењу Дамокловог мача од пола милијарде кубика воде над главним градом. Но, да не гријешим душу, можда је би дошао да некога сачека, али се ипак поставља питање да ли му је позната трагедија градића Фрежиса у подножју француских Приморских Алпи који је, увече 2 децембра 1959, усљед пролома бране Малпасе на акумулацији узводно од Фрежиса и поплавног таласа од неколико милиона кубика воде, био збрисан за пет-шест сати, са лица земље? А висинска разлика између Фрезиса и језера више њега била је свега тридесетак метара, док је та разлика између Подгорице и планираног језера Андријево са неизмјерно већом количином водене масе, око 240 метара. Такође да ли му је позната трагедија, која се десила, 9 октобра 1963, у Ваину у сјеверној Италији кад је страдало 2600 особа? Или трагедија, 11 августа 1975, на ријеци Хунгхоу у Кини која је усмртила 200 000 житеља, нешто мање но што их броји Подгорица? Или пак, да узмемо скорашњи примјер сурвавања, усљед земљотреса у мају 2008, читавих брда у вјештачко језеро на горњем току ријеке Јангцекјанга у провинцији Сечуану такође у Кини, преливање језера и оштечење брана, због чега су морали да буду евакуисани милиони људи низводно. На крају, да ли је Мугоша упознат са тајним документом у коме стоји шта би било, ако би дошло до пуцања бране на Андријеву, а тиме и остале три Расловића, Милуновића и Златице?
Дарко Пајовић и Жарко Ракчевић у далеко надмоћном дуелу са неизбјежним Николом Јабланом, званичним адвокатом потопа, износе црно на бијело доказе да ће Црна Гора заиста постаје електро-енергетским снадбјевачем Италије не би ли ова смањила свој енергетски дефицит који се, како непобитно саопштава Ракчевић, пење и до 60%. У томе је суштина фамозног
Но, иако је Никола Јаблан са његовим колегом из владе Веселином Караxићем, пропао у двобоју са двојицом опонената на Атласу, могли смо чути, баш тих дана, на еколошком скупу у Бару, министра за Екологију односно Уређење простора, Бранимира Гвозденовића како изражава живу наду да ће електране на Морачи бити завршене до 2016. Министар за екологију да потапа еколошку оазу не само у Црној Гори, већ и у Европи! И који је, након прољетошње расправе и сам морао да призна да је било око пет стотина примједби на његов фамозни Просторни план, изјавивши да би се језеро Андријево могло спустити за 30 метара на коту 253! А до тада се нико од њих није дао ни дохватити, него су се сви, као пјан плота, држали коте 283 која је била обиљежена и деценијама стајала на зиду десно од улаза од стране Светигоре у порту манастира Мораче. Али се Бранимиру Гвозденовићу није чудити, посто је, као министар Економског развоја, био годинама барјактар потопа.
На крају се, у својим посљедњим иступима у листу Побједа, затим у Скупштини Црне Горе, одговарајући на посланичка питања, огласио и сам премијер Ђукановић, беспоговорно стресирајући, скоро пријетећи да ће све бити готово, сва документација спремна за шест мјесеци, како би Морача бити предата на милост и немилост страном инвеститору коме се препушта да одлучи да ли ће бити ниско или високо Андријево, четири или двије електране, што је опет новина будући да су званичници црногорске владе и електропривреде деценијама, као оченаш, понављали четири те четири електране: Андријево, Расловићи, Милуновићи, Златица!
Међутим, иако је власт била озбиљно уздрмана прољетошњим негативним ставом јавности, иако је питање очувања Мораче нашло на иностраним сајтовима, иако је изазвало позитивно реаговање Еколошке секције у Европској Комисији у Бриселу те и самог Унеска који би спреман да је упише у своја добра, власт упорно истрајава у свом потопитељском науму, игноришући све разлоге еколошке, културне, историјске, економске, националне… Чак би се рекло да за њу сваки нови разлог, а има их безброј, против пројекта електрана на Морачи, само подстицај да иде у његово реализовање.. Ништа не помаже: ни утамничење најчистије, најраспјеваније и најопјеваније наше ријеке; ни њен кањон са кањоном притоке јој Мртвице чија се старост мјери десетинама милиона година; ни ендемско биље и археолошка налазиста у њима; ни спектакуларни пут кањоном захваљујући коме овај може да види свако; ни значајна средства коју је, прије неку годину, Европска Унија у његову оправку улозила; ни промјена микроклиме у Морачи и Ровцима са свим кобним посљедицама по биљни и животињски свијет и живот људи; ни удар на једно историјско поднебље и културно наслеђе у њему са ремек дјелом неимарства и живописа, црквом Успења Свете Богородице на Морачи; ни огромна хидро-бомба над Подгорицом…
Лелеку над Морачом па и шире, ако власт истраје у своме науму који је изгледа попримио размјере неразума и ината, неће бити краја. Ипак се надати да ће разум успјети да преовлада и да надвлада потоп.
