Прије нешто више од годину дана, Комнен Бећировић, већ четврт вијека неуморни борац за спас Мораче, обратио се по том питању Унеску и добио од стране тадашњег директора Одсјека за баштину Европе и Сјеверне Америке, госпође Мечилд Рослер, врло повољан одговор у коме се изражава расположивост Свјетске организације према Морачи, иако се Морача не налази на Листи свјетске баштине као ни на Пријавној листи исте. Међутим, госпођа Рослер је проследила своје писмо са богатим досијем прикљученим уз писмо Комнена Бећировића на неколике важне међународне адресе као сто су ICOMOS, Међународни савјет за очување културних и природних споменика, UICN, Међунардна унија за очување природе те Канцеларија Унеска у Венецији, BRESCE.

Пред, на жалост, патолошком упорношћу власти да потапи Морачу, упркос мноштву разлога који су се искристалисали у последње двије-три године против пројекта брана и електрана на овој средишњој црногорској ријеци, Комнен Бећировић се, 20 јула, обратио лично Генералној Директорки Унеска, госпођи Ирини Боковој тим прије што је имао кратак али срдачан сусрет с њом на отварању Изложбе фотографија крајолика и споменика cловенских земаља, приређеној у Унеску 31 маја. Том приликом уручио јој је своју књигу на француском о Морачи, „Угрожена вјечност Мораче“, као и своју поему на српском „Авет потопа над Морачом“ у ћириличном руху на што је госпођа Боковa здушно реаговала, будући да је она наше православне горе лист и да се њена земља Бугарска, за разлику од Црне Горе, не одриче свога многовјековног ћириличног писма, већ га, напротив, веома његује.

У писму Комнена Бећировића, уз богате прилоге, посебно његов обимни рад на француском „Морача у очима европских аутора XIX и XX вијека“, стоји:
"Једним пројектом брана и вјештачких језера у долини Мораче, који датира из титоистичког времена, али који је црногорска влада снажно актуализовала посљедњих година, осуђени су на потапање кањони стари десетинама милиона година; многобројно ендемско биље јединствено на планети; археолошка налазишта која потичу из Праисторије, као као што ће бити озбиљно угрожeна фауна и флора у Скадарском језеру. Осим тога, остварење тога пројекта представљало би смртну пријетњу манастиру Морача из XIII вијека, који се сматра најстаријим и најважнијим историјским спомеником Црне Горе. Под његовим сводовима се, између осталог, налази чувена фреска „Гавран храни пророка Илију“ из 1252, дјело без премца у читавој хришћанској умјетности. Шта више, огромна водена маса од око милијарду кубних метара у вјештачким језерима узводно од Подгорице, била би прави Дамоклов мач над црногорском престоницом".

У писму се даље умољава госпођа Бокова да се Унеско огласи поводом Мораче, утолико прије што се коначна одлука о давању концесије страном инвеститору очекује вец у септембру. Аутор писма је, након неколика дана, телефонски обавијештен из кабинета Генералне Директорке да је досије Мораче достављен директору Центра за Свјетску баштину, Кишоре Рау од кога је, већ 3 августа, стигао одговор у коме господин Рао захваљује Комнену Бећировићу на његовом настојању које показује на очувању природних и културних добара, што је сасвим у духу Унеска. Међутим, како Морача, на жалост, није на листи свјетских добара, он прослеђује њен досије на исте адресе на које је то просле године учинила и госпођа Рослер, али и сталној црногорској Делегацији у Унеску, као и Националном савјету Црне Горе за Унеско, на разматрање. Истовремено се цио досије Мораче повјерава госпођи Ани Сидоренко-Дулом, стручњаку за баштину на европском и сјеверно-америчком континенту, која ће убудуће цијелу ствар водити, а којој се браниоци Мораче могу обратити на следећу е-маил адресу: a.sidorenko@unesco.org Такође се могу обратити поменутим међународним удружењима чије су адресе на Интернету.

"Јасно да су овим, као и уопште давањем међународних размјера питању Мораче, Морачи отворена врата Унеска" вели Комнен Бећировић. "Преостаје да власт учини потребно, што значи да одустане од кобног пројекта и да, не часећи, кандидују Морачу на листу Свјетске организације. Само би затрављена и злотворска, инаџијска и шићарџијска психа те запарложена у једном те једном пројекту, као да не постоје бројне алтернативе пројекту електрана на Морачи, могла да то не учини и да даље спречава да се једно црногорско добро уврсти међу највећа добра човјечанства.“