Интегрална верзија текста објављеног у скраћеном виду у подгоричком дневнику Vijesti 7 октобра 2009.

Величанствено тројство Мораче: ријека, кањон и манастир

     Хвала Вијестима што су, у издањима од 18 и 21 септембра, донијеле опширну стратешку процјену пројекта електрана на Морачи белгијске фирме CОWI, која указује на многе негативне посљедице које би снашле горњу земљу, односно морачко-ровачко поднебље, као и доњу земљу, односно Подгорицу са околином, укључујћи ту и Скадарско језеро. Ова процјена безумног пројекта, који датира још из 1953, и по коме је требало да кубе манастира Морача остане 40 метара испод површине језера, знатним дијелом потврђује разлоге које већ четврт вијека, колико траје бој за спас Мораче, не престају да износе најпозваније наше и стране личности - геолози, географи, хидроенергетичари, природњаци, антрополози, еколози, историчари... Њихова виђења су садржана у обимном зборнику Одбрана Мораче од потопа, изашлом 2002 у издању Светигоре, поводом 750-те годишњице манастира Мораче, зборнику чији сам приређивач и у знатној мјери аутор, а који управо има као поднаслов Свестрано сагледавање питања Мораче.
     Стога морамо да се запитамо и изразимо чуђење: зар је садашња црногорска влада заиста толико богата да плаћа огромне суме новца једној иностраној фирми да би ова проучила и саопштила јој исто што су већ одавно много боље проучили и јавности саопштили домћи стручњаци, културни посленици или једноставно људи здравог разума? Осим, наравно, ако је министру-потопитељу Бранимиру Гвозденовћу, који сматра да треба поправљати морачку природу, и дружини из Електропривреде, лакше да читају на француском и енглеском језику, него на српском. Али шалу на страну, има нечег морално проблематичног у том ниподаштавању и чак презирању од стране власти оног што кажу своји најпозванији и најумнији људи, док се слуша свака шуша и маруша, сваки курта и мурта са стране! А овамо се властодржци убише бусајући се у прса некаквом независношћу, самосталношћу и државношћу! Заиста је жалосно да они одбацују најсмисленије и најочитије разлоге које су изнијели против градње електрана на Морачи научници таковог формата као што су географ Зарија Бешић, геолог и географ Владислав Влаховић, археолог Драгослав Срејовић, историчар умјетности Дејан Медаковић, инжењер- пројектант Бранко Кујовић, хидроенергетичар Мило Мркић, ботаничар Данијел Винцек, византолог Сретен Петковић и толико других, а прихватају, малтене као слово Јеванђеља, најобичније произвољности и којештарије од стране представника белгијске или неке друге бјелосвјетске фирме, који нијесу ни чули за Морачу све док им је власт није понудила као плијен да би од њих добила мишљење које јој одговара!

Морачки Свети Илија: најуспелији лик библијског пророка у целој хришћанској уметности

     Додуше, CОWI указује на природна добра, биодиверзитет, културно насљеђе, у првом реду на манастир Морачу, што би све било доведено у питање, угрожено или уништено, али то се чини недовољно самим тим што белгијски аналитичари нијесу могли да у потребној мјери уђу и уживе се у материју. Односе се чак површно, идући у неке споредне детаље како ће бити потребно измјестити двије основне школе и ископати неких 150 гробова у Међуријечју, док власт припрема водену гробницу милионима година геологије и стољећима историје морачко-ровачког поднебља. У ствари, експерти из Брисела превиђају, као што то чини и наручилац елабората, историјску димензију Мораче, чињеницу да она протиче и кроз геолошка доба током којих је градила свој величанствени кањон и кроз повијесна доба, кроз стољећа српске и црногорске историје. Постоји нешто што се зове Морачка епопеја, гдје је ријека Морача јунакиња, што се види како из народне поезије, посебно из пјесама о бојевима на Морачи које је Његош унио у своје Огледало српско, тако и из Мажуранићеве поеме Смрт Смаил-аге Ченгића. А да не говорим о другим остварењима која се могу наћи у подебелој Књижевној споменици Мораче, изашлој такође 2002. Осим тога, према великом познаваоцу Црне Горе Павлу Ровинском, Морача је постојбина Женидбе Максима Црнојевића, једне од највећих поема у свјетској књижевности према оцјени великана европске културе, самог Гетеа и Мицкијевича или чувеног слависте Герхарда Геземана, аутора низа радова о епском насљеђу Црне Горе.
     С друге стране, манастир морачки, осим што је вишевјековна духовна престоница, светилиште три племена, Доње и Горње Мораче и Роваца, такође је, према оцјенама знаменитих европских аутора, као што су Курт Хасерт, Бернхард Шварц, Лудвиг Куба, Габријел Мије, Никола Окуњев, Виктор Лазарев, које опширно наводим у мојој књизи на француском језику Угрожена вјечност Мораче (1998), доступне на Интернету, најстарији и најзначајнији историјски споменик на територији Црне Горе. Морачка фреска Гавран храни пророка Илију је најуспјелије остварење цјелокупне хришћанске умјетности на ту тему.

Пледоје за Морачу Комнена Бећировића на језику Расина, Волтера, Виктора Игоа и Балзака

     Имам пред собом апел групе британских византолога, на челу са славним Димитријем Оболенским, објављен у Тајмсу од 21. марта 1989, а упућен ондашњој југословенској влади, која је тражила од Свјетске банке кредит од 250 милиона долара за градњу електрана на Морачи. Ту стоји да се не иде у тај катастрофални поидухват, како због значаја цркве Свете Богородице на Морачи, тако и због кањона и живописног пута који кроз њега води. Познати еколог Роже Канс, дугогодишњи уреденик еколошке рубрике Монда, писао је у издању тог листа од 22. августа 1998, следеће о том путу: «Да би се стигло из црногорске престонице, Титограда, до манастира Мораче, треба прећи само неких четрдесетак километара. Али каквих километра! Пут вијуга у дну дубоких кланаца који миришу на тису, на чемпрес, на мајчину душицу. Ријека Морача, силна бујица, која избија из Динарских Алпи, ваља своје зелене таласе у завојима кањона који је крије на великом дијелу њеног тока. Чује се, а не види се».
     Треба замислити да пут кањоном Мораче, који је данас у много бољем стању него онда, пошто је у његову оправку Европска Унија посљедњих година уложила грдне милионе еура, треба да буде потопљен у дужини од двадесетак километара! Је ли Црна Гора заиста толико богата да може себи да дозволи да, уз остала небројена добра, потопи толика финансијска средства?! Па то би била обична незахвалност и чак ругање донатору! Осим што је живописан, тај пут је и историјски, будћи да је херојско дјело градитеља из 50-их година прошлог вијека, који су ондашњим оскудним техничким средствима, уз људске жртве, повезали Ровца и двије Мораче са Подгорицом. Па, умјесто да се такав њихов подвиг потапа у муклој водурини језера, требало би га обиљежити спомен-плочом на улазу у кањон на којој би била уписана имена погинулих, њих око стотину, којима би Морача својом јеком вјечно опијело појала.

Дивља, чиста, распjевана Морача, јунакиња Морачке епопеје

     Наравно да белгијски процјењивачи пројекта нијесу могли имати све ово у виду, а нијесу ни довољно обавијештени о значају кањона Мораче и Мртвице у чијим је литицима записана повијест планете. Сјећам се усхћене ријечи филозофа природе и вјероватно највећег еколога нашег доба, Франца Вебера, кад смо се, априла 1988, нашли у Платијама у дну којих је Морача, надошла од топљења сњегова, ваљала своје смарагдно бијеле таласе: “Морача је катедрала вјечности!” И његове ријешености, кад се пред нама на изласку из кањона појавила црква Успења Свете Богородице, да ће све учинити како би се спасла Морача. Слично се изјаснио о морачкој прошлости и велики истраживач Јегор Коваљевски у свом путопису Четири мјесеца у Црној Гори, изашлом 1841 у Петрограду, написавши: “Историја народа Мораче је хомеровска поема.”
Да није ничег другог, до јада би било потопити катедралу вјечности, коју представља кањон Мораче са кањоном притоке јој Мртвице, и хомеровску поему, коју представља морачка историја са њеном лавром у средишту, па све да су сви остали црногорски водотоци пресахли, те да се нема нигдје добити ни киловата струје. А некмоли гдје се могу добити, скоро без икакве штете, читаве милијарде на Комарници, Перућици, Љутици, Лиму,Ћехотини или превођењем туњелом вода из црногорског дијела Билећког језера у залеђе Рисна, чиме би се, произвело далеко више од оних 700 милиона киловата које хоће да се по једну стравичну цијену, добију на Морачи! Треба о овој посљедњој алтернативи приупитати нашег највећег хидроенегетичара, Мила Мркића, професора Универзитета у Подгорици.
     Иако наводе низ негативних посљедица у случају остварења пројекта електрана на Морачи, потапање хиљада хектара обрадиве земље, гробаља, историјских мостова, итд., белгијски процјењивачи, ипак, не схватају размјере људске катастрофе која би снашла Ровца и двије Мораче тиме што би ови крајеви, већ прилично опустјели, коначно обезљудили, јер би пресијецањем пупчане врпце која их везује са Подгорицом остали одсјечени од своје природне упућености на главни град. Има данас прилично морачко-ровачких породица које саврсено комбинују живот у својим селима, бавећи се пољопривредом, са животом у Подгорицим поглавито у зимским мјесецима. А тешком болеснику, повријеђеној особи или породиљи сада је потребно највише сат и по да стигне из најудаљенијег ровачког и морачког села до Подгорице, што би било онемогућено потапањем пута низ Платије и радовима на изградњи електрана који би трајали шест година.
     Било би ми потребно још оволико простора да набројим сва остала зла која би, остварењем чудовишног пројекта, снашла Морачу, Ровца и Црну Гору. Да не говоримо о Дамокловом мачу од милијарду кубних метара у четири акумулације: Златица, Милуновићи, Расловићи, Велико Андријево, узводно од Подгорице. Детаљније о томе садржи моје јавно обраћање преко Интернета почетком ове године влади Црне Горе односно њеном ресорном чинистру Бранимиру Гвозденовићу, које се може наћи под насловом Опет авет потопа над Морачом на мојој Hompage на сајту www.tvorac-grada.com

Исконско биље Ramonda Montenegrina и Montenegrina Rohlena које, међу десетинама других, расте једино на свету на обалама Мораче

     Међутим хтио бих да укажем на један велики парадокс: с једне стране, на сва уста се труби да се хоће у Европу, а с друге стране, уништава се огроман дио црногорског насљеђа: Морача са њеном јединственом природно-цивилизацијском баштином о којој у Европи постоји читава литературам, далеко више него о било којој другој области Црне Горе. Иде се са четири електране у Европу, умјесто са најчистијом и најраспјеванијом ријеком на континенту и са десетинама милиона година које је је са својим притокама уградила у читав сплет кањона од којих је свакако најчудеснији кањон Мртвице; умјесто са исконским, односно ендемским биљем које на стотинама врста расте у тим кањонима, и нигдје другдје на планети; умјесто са манастиром морачким, тим драгуљем наше и европске баштине; умјесто са археолошким налазиштима гдје се сусрећу трагови праисторијског човјекa…! Чуђењу нема краја.
     А да парадокс буде још чудовишнији - управо ових дана када, бар номинално, еколошка држава Црна Гора постаје пунољетна, иде се у жестоку кампању ломљења кичме, прекидања жиле куцавице те еколошке државе, у потапање долине Мораче, развија се читава стратегија уморства Мораче! Умјесто да се одустане од кобног наума и да се предузму кораци за упис Мораче у свјетску баштину под заштитом Унеска, за што су се стекли сви услови досадашњом борбом за спас Мораче која траје ево већ четврт вијека, а која је још од почетка попримила свјетске размјере.
     То је решење за Морачу, а решење за енергетске потребе Црне Горе треба тражити на другим већ поменутим водотоцима, као и у чистој, јефтиној и неисцрпној космичкој сунчаној енергији на коју је упућивао свијет Никола Тесла, а којој се свијет, налазећи се пред исцрпљењем осталих извора енергије, почиње сада да увелико окреће, као што то показује спектакуларни примјер, међу мноштво других, недавно поникле соларне централе у Амарлеху у Португалији. Црна Гора спада, посебно Зетом и Бјелопавлићима, Кучима, Црмницом, крајевима око Цетиња и наравно Приморјем, међу јужне земље које обилују са највише сунчаних дана у години. За њу би се могло рећи оно што је пјесник Федерико Гарсија Лорка рекао за своју родну Шпанију: да је невјеста сунца.
     Нека се, дакле, ова година пунољетства еколошке државе Црне Горе прослави не уморством Мораче, него коначним одустајањем од погубног наума против ње и проглашењем Мораче за национални парк и њеним увршћењем међу највише вриједности човјечанства на велико добро, понос и славу Црне Горе и читавог Српства.