30. septembar 2007.

 

Поводом стоте годишњице
рођења сликара Петра Лубарде

Званична Црна Гора прећуткује
Лубардин Сумрак Ловћена


  СУМРАК ЛОВЋЕНА
КАО
СУМРАК РАЗУМА

                                                 
 

Најдубљи антисрпски и антицивилизацијски мрак 

Пише КОМНЕН БЕЋИРОВИЋ 

      Како се може говорити о Петру Лубарди, великану српског сликарства XX-ог вијека, и тобоже  прослављати његов јубилеј, хвалити и узносити Лубарду, а не поменути, него сасвим прећутати, не само једно од једно од његових најзначајнијих и најчувенијих дјела, већ и један од врхунских момената његове биографије, слику Сумрак Ловћена?!  
СУМРАК ЛОВЋЕНА: Антологијска слика ПЕТРА ЛУБАРДЕ        У
право се то десило љетос кад је, поводом стоте годишњице рођења Петра Лубарде (1907-2007), крајем јула  приређена велика изложба његових дјела на Цетињу у чијој је близини, у селу Љуботињу, Лубарда поникао. Нити у пригодној ријечи црногорског предсједника Филипа Вујановића, изговореној при отварању изложбе, нити у једночасовној емисји Сјећање на Лубарду, приказаној увече 27 јула, дан Лубардина рођења, на Телевизији Црне Горе, гдје су говорили сликари, вајари, историчари умјетности, нити пак у осталим режимским медијима, није било ни ријечи о Сумраку Ловћена ! Наравно да се ни међу 120 дјела изложених  у Плавом дворцу, то дјело није налазило! Оно и даље остаје проказано и проскрибовано, баш као у вријеме титоизма кад је, као отпор њему, настало. 
    
     
За разлику од изложбе на Цетињу на којој славна Лубардина слика не само изостала него и остала обавијена муком, на изложби извјесног броја Лубардиних слика у галерији Радио-Телевизије Србије, о њој је било ријечи у пригодној бесједи Матије Бећковића који је навео Сумрак Ловћена међу најзнаменитијим Лубардиним дјелима као што су Косовски бој, Први Српски устанак, Битка на Вучјем Долу, Гуслар и друге.
Слика Петра Лубарде "Битка на Вучјем Долу"    
Слика се налази у Музеју града Београда и не треба је мијешати са вјероватно неком њеном недорађеном варијантом која стоји на Интернету уз србофобско махнитање неког Монтенегрина из Канаде који преобраћа српског великана Лубарду у дукљанског пигмеја, а потеже  Брозовог дворјанина Владимира Дедијера, о коме ће даље бити ријечи, и голооточког преваспитаника Вукомана Џаковића, мог негдашњег професора у гимназији у Никшићу, о томе како је требало рушити Његошеву капелу, а градити Мештровићев маузолеј фамозном братству и јединству – чудовишна работа која је управо изазвала Лубардин револт. Знало се да папир трпи, све али се испоставља да Интернет трпи далеко више!

 

Бољшевик Блажо Јовановић се обраћа проусташки настројеном Ивану Мештровићу,
славитељу кардинала Степинца, духовника чудовишне Ендехазије,
да гради маузолеј Његошу на Ловћену, намјесто цркве што је Његош сам себи био подигао,
а краљ Александар с патријархом Гаврилом, након рушења од стране Аустрије 1916, обновио
.
     

      У сваком случају потребно је подсјетити старије нараштаје, а обавијестити млађе зашто је то тако у Црној Гори, тим прије што је рушење Његошеве капеле на Ловћену, које је надахнуло Лубарду, представљало прекретницу у судбини Црне Горе : рушењем њеног највишег знамањљ, Његошевог храма на Ловћену и његовим обурдавањем низ Ловћен, стао је да се убрзано урушава и обурдава идентитет Црне Горе.
Блажо Јовановић, председник Уставног суда Југославије, осуђује на Његошеву капелу на нестанак!     Појава је свакако јединствена у историји свијета: да један народ односно његов заблудјели дио попљује и сруши своју највећу светињу, и на њено мјесто уздигне, постави и држи једну обичну туђу проклетињу! Да би се то застрањење, то изопачење  схватило, треба се вратити уназад више од пола вијека, тачније на почетак 50-их година прошлог стољећа, кад су црногорски бољшвички моћници, опијени братском крвљу што су је пролили у име Маркса и Енгелса, Лењина и Стаљина и наравно њиховог новог божанства Јосипа Броза, звног Тито, током такозване социјалистичке револуције коју су подигли искористивши слом Југославије од стране сила Осовине, ријешили да сруше, као религиозно обиљежје, Његошеву капелу на Ловћену, иако су је, Уставом од 1946, били унијели у грб њихове Републике Црне Горе, и да намјесто ње подигну световни споменик Његошу.
     
      
Тадашњи Брозов сатрап у Црној Гори, Блажо Јовановић, узевши као повод стогодишњицу Његошеве смрти (1851-1951), обратио се у ту сврху, преко ондашњег амбасадора у Вашингтону Владимира Поповића, а затим и лично, хрватском вајару Ивану Мештровићу  с молбом да уради споменик Његошу на Ловћену али нагласивши, без « црквено-религозних мотива ».  
Знаменити српски сликар Петар Лубарда      Било је познато да се Мештровић, који је сву своју славу и богатство стекао, прво захваљујући Србији краља Петра, а затим Југославији краља Александра, бавио Његошем, посебно одкад му је Краљ затражио да направи пројекат ради обнове Његошеве капеле на Ловћену коју је била срушила, Аустро-Угарска у Првом свјетском рату, 1916, у намјери да, како стоји у бечким документима, скине ореол са Ловћена, као српског националног светилишта, и  да на њему подигне споменик Фрању Јосифу, наредивши да се Његошев прах снесе на Цетиње. И мада је одмах по рату, још 1921, Митрополит црногорско-приморски, потом Патријарх српски, Гаврило Дожић, који је рат провео као заточеник у аустријским логорима, био покренуо са Светим Синодом  Српске православне цркве иницијативу за обнову Капеле, за то није било средства па је краљ Александар, по мајци пранећак Његошев, син краља Петра и књегиње Зорке, кћери краља Николе, рођен на Цетињу, сасвим природно хтио да све учини да се обнови  ловћенски храм и у њега врати Његошев прах. Разумљиво је што се, ради тога, обратио свом дворском вајару Мештровићу тим прије што је овај већ био урадио или ће урадити низ споменика, као Вјесника Побједе на Калемегдану и, мање успјешно, Гроб Незнаног јунака на Авали, дјелове Видовданског  храма,  кип краља Александра, величајући до неба Србе и личности из њихове историје и поезије
.
     

Незахвални Мештровић, који сву славу и богатство стекао захваљујући Србима,
блати Србе, што га у очима комуниста  само искупљује од његовог усташлука
Броз  улази у игру и даје Ловћен на милост и немилост Мештровићу
     

Комнен Бећировић на Ловћену 1969. године, пре зликовачког рушења Његошевог аманета!      Мештровић је једва дочекао Краљеву понуду, како због свог дивљења према Његошу, тако због користољубља, а нарочито због своје познате нескромности у одабирању мјеста за постављање својих дјела. Тако је,1924, направио пројекат споменика на Ловћену који није имао никакве везе са претходним, већ представљао, попут оног на Авали, имитацију некаквог асирско-вавилонског здања од прије три-четири хиљаде година. Уз то је, у својој похлепи, тражио баснословну суму од дванаест милиона динара са златном подлогом! Наравно да ни Краљ ни Српска православна црква, која је још од 1921 водила акцију за обнову капеле на Ловћену, тако нешто нијесу могли прихватити, већ је заједно ријшено да Капела буде обновљена у првобитном виду. То је учињено, благодарећи средствима - пола милиона ондашњих динара у злату - која је дао краљ Александар, а по плановима професора сакралне архитектуре са Петроградског универзитета, Николе Краснова, који је, као и многи његови сународници, био од бољшевика нашао уточиште у Србији. У обновљену капелу, свечано је враћен, уз присуство Краља и највиших црквених и државних достојанственика те уз свеопште народно славље, прах Његошев 21 септембра 1925.
1.Врх Ловћена каквим су га били обликовали вјечност и Владика     Након војне побједе, по цијену највећих жртава, српског народа над Аустријом, била је то његова величанствена морална побједа којом је васкрсли храм на Ловћену ушао још више у српску душу и свијест одакле је непријатељ хтио управо да га истисне. Тада је златоусти Николај изрекао ону своју чувену похвалу Црној Гори као колијевци и расаднику српских великана  кроз вјекове.     
      Међутим братоубилачка, богоборачка и тиранска комунистичка власт која се докопала судбине српског народа, сасвим је непотребно повампирила, 1951, пропали Мештровићев пројекат из 1924, не марећи што је Мештровић у међувремену, нарочито у емиграцији у Сједињеним Државама, запловио у усташке воде до те мјере да једна од главних тема његовог твораштва постао  врховни духовник чудовишне Ендехазије,  кардинал Степинац!
      Исто тако, у својим Успоменама на на политичке људе и догађаје, објављеним 1961 у издању усташке Хрватске ревије у Буеносајресу, коју је уређивао  некадашњи фанатични Павелићев пропагандиста Винко Николић, Мештровић је до бесвијести блатио Србе називљући их, како наводи Никола Мрвић, « измећарима, лукавим зликовцима, шпијунима, лоповима, свињама, неваспитаним глупацима, левантинцима, празним мјешинама, незналицама, препотентним крмељивим гегулама, будалама, злодусима, опскурним ништацима, мизерним типовима », итд., итд.
Факсимил новогодишње поруке, 1971, Комнена Бећировића Јефту Шћепановићу, председнику Уставног суда Црне Горе
Прљавштини која куља из овог хрватског генија на Србе нема краја! А није благ ни према својим великим добротворима, краљу Петру и Александру, чију династију назива, потурајући то Јовану Цвијићу, «циганско-албанском », а самог Краља Витеза  «страшљивцем», као наводећи принца Ђорђа ! Свакако да му је ово ишло у прилог код антисрпски острашћених комунистичких властодржаца и искупљивало га за његов усташлук. Сем тога, они су се надали да ће, удовољивши Мештровићевој амбицији да буде на Ловћену, привољети скулптора да се врати у Југославију и ради за њихов режим као што је радио за предходни. Али невоља је била са Ловћеном што Мештровић није никад на њему био, али власт је то разријешила тако што му је му је послала његовог некадашњег сарадника, архитекту Харолда Билинића, у град Сиракузу у држави Њујорк, гдје је живио Мештровић и гдје су двојица Хрвата својски прионула на посао током седам-осам мјесеци, док су заједничким напорима породили оно чудевеније што је сада на Ловћену.     
Врх Ловћена обликован по вољи комунистичко-усташко-ватиканског чудовишта!У ствари Мештровић је са Билинићем преиначио свој пројекат из 1924, замисливши неку врсту сопствене изложбене галерије која би захватала читаву ловћенску капу, како би у њу могле да стану огромни кипови Његоша, надкриљеног орлушином, и двије каријатиде Црногорки постављене у предњем дијелу галерије да чувају Владику. Он је све то, у виду гипсаних фигура, послао бродом у Сплит гдје се локални вајар Андрија Крстуловић упрегао у посао исклесавши три мермерне грдосије – сама Његошева статуа тежила је 28 тона - од брачког и јабланичког мермера, и послао их црногорској влади која је тек схватила шта је учинила, али није одустајала од свог наума јер комунистичка власт, забога, никад не гријеши чак ни онда када врши највеће злочине. И сам је Мештровић, да би ствар притврдио, био је предходно дошао у Југославију и срео се у ту сврху, августа 1959, са Јосипом Брозом на Брионима, који је тако ушао у игру око Ловћена и узео ствар у своје руке. Осим жељу Мештровића да се уздигне на Ловћен и тиме побије на њему хрватски међаш, Броз му је такође услишио жељу да посјети у Крашићу конфинираног кардинала Степеница кога је скулптор представио на једном барељефу како клечи пред Христом који га са рукама изнад главе благосиља свакако, по замисли умјетниковој, за геноцид над Србима у усташкој држави. При повратку у Америку, Мештровић се, свакако у знак захвалности, топи у похвалама Брозу, изјављујући : « Тито је, без сваке сумње, највећи човјек кога су у читавој својој историји имали југословенски народи».     

Све што мисли у Црној Гори и Србији диже глас против чудовишног наума
да се мијења вјечни изглед Ловћена
Великани српске умјетности из Црне Горе, Петар Лубарда и Ристо Стијовић,
сматрају да је сам Ловћен довољан споменик Његошу
и одбијају чланство у Одбору за градњу маузолеја
     

       Ипак су отпори били велики, повела се полемика о сврсисходности постављања таквог терета на Ловћен, о нарушавању изгледа прослављене планине, па су мермерни мастодонти чекали у дворишту Биљарде на Цетињу све док, по велику несрећу Ловћена, није на Цетиње дошао, у мају 1968, сам злотвор Броз и наредио својим црногорским слугаторима да се прекрати свака даља расправа о Ловћену, да се скида Његошев дивни хришћански храм са Језерског врха и на њега пење Мештровићево паганско чудевеније.
Насловна страна забрањеног часописа УМЕТНОСТ у којем су објављени сви апели за спас Његошеве капеле на Ловћену      Није могло бити друкчије него да се слугатори на свим нивоима и у свим институцијама, одмах растрче и дадну на посао, али је удар на природу, на историју, на културу, на морал, једноставно на здрав разум, био толики да се, иако је Брозова промуцана заповијест била равана Божијој, Боже опрости, тек онда распламсала права дискусија о Ловћену : све што мисли у Црној Гори и Србији, а донекле и у Југославији, устало је против богохулног, светогрдног и скрнавничког подухвата.
       Међутим узалуд су вапили пјесници, књижевници,  умјетници, историчари,  архитекте, географи и геолози да се не дира у врх свете планине, а да се Мештровићеве грдосије постављају другдје, Брозов накот је утолико жешће истрајавао у својој острвљености на Ловћен, проглашавајући свки отпор  томе антијугословенским и изразом великосрпског национализма. Ускоро је, у јулу 1969, формиран Југословенски дбор за изградњу маузолеја на Ловћену, у који су, између осталих, ушле и такве ондашње режимске величине као што су били крваво доказани револуционари Блажо Јовановић, предсједник Уставног суда Југославије, Светозар Вукмановић звани Темпо, члан Савјета федерације, Владимир Поповић, генерални секретар Брозовог кабинета, бивши амбасадор у Вашингтону, здушни посредник између Блажа Јовановића и Ивана Мештровића, Пеко Дапчевић, један од најчувенијих Брозових војсковођа – иде Пеко про Језера / води корпус пролетера -, Јово Капичић, главни тамничар стравичне Брозове робијашнице Голи Оток, Владо Шегрт, пензионисани генерал и један од српских крвника у Херцеговини, те приспјели црногорски партијски главари међу којима Веселин Ђурановић, предсједник  такозваног Савеза комуниста, Видоје Жарковић, предсједник Извршног вијећа и Вељко Милатовић, предсједник Скупштине Црне Горе,  иначе бивши  шеф  црногорске Удбе  који је задобио звање «народног хероја» ликвидацијом познатог антикомунисте Крста Зрнова Поповића који, иако комита и федералиста у краљевни Југославији, никад није порицао своје српство, већ напротив.     

Вељко Милатовић изјављује да се Његошева капела неће рушити преко њега живога,
али Броз баш њега задужује да обави то непочинство !!!
     

ВЕЉКО МИЛАТОВИЋ отвара Мештровићев Зиндан 28. јула 1974. године      Броз је управо поставио Вељка Милатовића на чело Одбора за градњу маузолеја, и то, по причи коју сам и љетос чуо, на доста понижавајући начин, особито за једног « народног хероја »: наиме, Вељко је волио да се дружи са књижевнцима па се тако нашао на једном пријему у вили пјесника Танасија Младеновића на Дедињу, гдје се повела ријеч о рушењу Његошеве капеле ради градње маузолеја. Вељко је одмах реаговао, набусито рекавши: « Неће преко мене живога!».
       То је одмах доспјело до Броза који  је убрзо позвао овог свог новог црногорског сатрапа и заповиједио му да баш он буде на челу Одбора за подизање маузолеја, што је овај поносни Црногорац беспоговорно прихватио и, по некима, натрашке из Брозова кабинета изашао. Брозовим великашима је иначе било својствено да се горопаде и понашају као силници над народом, а да дрхте као кукавице пред својим идолом, поготово одкада им је показао кроз пакао Голог Отока  шта је у стању да од њих учини у случају противљења или непослушности.

     И добро сам прорекао Вељку Милатовићу: поред свега што је радио и чиме се дичио, он ће остати у историји, прије свега, као Брозов разоритељ ловћенске светиње. Али опет, као по некој Промисли, један други изданак тог познатог бјелопавлићког братства, књижевник и новинар Петар Милатовић носи са Острогом, завичајним му светилиштем, у души управо ловћенски олтар који са острошким, краси и најдубље осмишљава, вјерски, национално и естетски, његов сајт www.istina.at базиран баш у Бечу одакле је управо потекло првобитно зло на Ловћен. Петар Милатовић тако увелико потире недјело свога братственика за кога вели да је од неке споредне гране њихове породице, и доприноси да се величанствена визија Његошевог српског Ловћена настани заувијек у меморији човјечанства.


Комнен Бећировић
 

      

ПЕТАР МИЛАТОВИЋ (лево) и КОМНЕН БЕЋИРОВИЋ (десно) пред иконом Ловћена, априла 2005. у Паризу      Уз поменуте ондашње политичке величине, стајале су раме уз раме, интелектуалне, међу којима Владимир Дедијер, Брозов хагиограф који се, након извјесне немилости због подршке у немилост палом Ђиласу, враћао преко маузолеја у милост свога идола; Оскар Давичо, књижевник, састављач химне шефу Удбе Александру Ранковићу и патолошки мрзитељ Светог Саве; Велибор Глигорић, режимски књижевни критиар, предсједник Српске академије наука; Чедо Вуковић, црногорски тадашњи, као и садашњи, званични књижевник:  Душан Вукотић и Вељко Булајић, црногорски режимски филмски режисери из Загреба; Филарет Копривица, игуман манастира Жупа, али кога је с разлогом Црква стала третирати као одпадника, итд., све оданији и послушнији један од другога режиму. Овима треба доадати низ личности из фамозних братских република и покрајина, као што су Јуре Каштелан, књижевник, Грга Гамулин, академик, Грга Новак, предсједник Југословенсе академије знаности и умјетности, сви тројица из Загреба, Матеј Бор, књижевник из Љубљане,  Живојин Бошков и Живан Милисавац, књижевници из Новог Сада, Блажо Конески, књижевник из Скопља, Есад Мекули, књижевник из Приштине, итд., итд., једно педесетак њих скупљених с коца с конопца.     
Славни сликар ПЕТАР ЛУБАРДА у познијим годинама     
Разумије се да великом ствараоцу Петру Лубарди, који је носио себи као највише надахнуће величанствену и сурову природу и историју свога завичаја, није било мјеста у таквој дружини која је била огрезла у једну наопаку туђинску идеологију, па, кад су му понудили да уђе у Одбор за градњу маузолеја, он је то одлучно одбио, одговоривши писмом које је се Политика усудила да објави у свом издању од 5 јула 1969, а  у коме стоји:
 «Не могу да се примим чланства у Југословенском одбору за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену. Сматрам да ми моја савест уметника не дозвољава да вас не замолим да опозовете одлуку коју сте донели. Ловћен је вековни симбол поноса и слободе, старе и новије наше историје, кога је сама природа створила као најлепше уметничко дело. Његош, велики песник, осетио је то и желео да му Ловћен буде споменик. И зато сматрам да не треба кршити његову вољу. Поштујем веома много уметника Мештровића и предлажем да се споменик подигне изнад Летње позорнице, на месту где је Његош и писао своју поезију...” Затим, у пост-скриптуму појашњава: “Сам врх Ловћена, такозвана ловћенска капа, има један облик пирамиде, изванредно лепо и деликатно моделиране, која сама по себи представља природни споменик-маузолеј, онакав какве су стари Египћани подизали уз велике жртве, па мислим да је без смисла градити споменик на споменику.Савременици Његошеви имали су велико поштовање према њему и сигурно је да би му и у оно доба подигли велелепни споменик.  Али, поштујући његову жељу, однели су га у планину да почива у нетакнутој природи. И мислим да би за све садашње и будуће генерације ова жеља великог песника требало да буде изнад свих туристичких и материјалних разлога. Говорим ово као уметник без икаквих републичких, политичких и других мотива”.      
Аутопортрет славног вајара Риста Стијовића из 1928. године      
Истовјетно мишљење заступао и један други велики стваралац родом из Црне Горе, вајар Ристо Стијовић, кад је, у Политици од 18 новембра 1963, писао: “Још пре неколико година, као члан жирија за подизање Његошевог споменика, био сам против тога да се споменик постави на врху Ловћена. Сматрао сам, и сматрам и сада, да је Ловћен, сам по себи, већ историјски споменик и да је, као такав, ушао у историју Југословена као симбол слободе са Његошевим гробом на свом врху”. Став који Стијовић недвосмислено понавља три године касније, у писму упућеном 15 јануара 1966, Милутину Мијановићу, директору цетињских музеја, задуженом од стране власти да води анкету око маузолеја, гдје стоји: “Мислим да ни у ком случају тај маузолеј Његошев не треба поставити на Ловћен, иако је уметник предвидео да се баш ту постави. (...) Мислим да нико нема право да квари изглед Ловћена, па ни једним лепим спомеником, јер сви сматрамо баш тај врх Ловћена где је гроб Његошев – као симбол слободе свих Југословена, а специјално нас Срба. Затим и грб СРЦГ приказује тај врх са Његошевим гробом. Мишљења сам да се умоли архитекта, који је правио пројекат маузолеја, да тај пројекат прилагоди Табли извише цетињског манастира и ту да се постави – на тај начин и Цетиње и Ловћен би добили”.
     
    
Наравно да се Стијовић, као и Лубарда, као и сви велики Црногорци одвајкада, сматрао Србином. Међутим, ево једног мишљења  које потиче од стране једног аутора који није био ни Србин ни Хрват, већ Јевреј,  бивши  заточеник у нацистичким логорима, Ото Бихаљи-Мерин, писац, ликовни и књижевни критичар међународног значаја, чије се мишљење по питању постављања маузолеја на Ловћен савршено поклапа са Лубардиним и Стијовићевим. Он пише, 13 јануара 1966, поменутом Мијановићу: «У принципу нисам за то да се, ма како био скроман, споменик руши да би се на његовом месту ставио други. Стара капела на Ловћену постала је саставни део силуете те планине; она има извесне традиције које не треба заборавити”.
    

Узалудни вапаји и позиви на разум да се у Ловћен не дира. Брозов хагиограф Владимир Дедијер
укључује се у хајку на Ловћен, представљајући Брозову му заповијест као глас сопствене савјести !!!
      

ОТО БИХАЉИ МЕРИН      Позиви Петра Лубарде на разум, Риста Стијовића, Ота Бихаљи-Мерина са мнотвoм других, показали су се узалуданим. Напротив, пропаганда је постајала јос жешћа: порицало се Његошево завјештање, Његош се проглашавао антихришћанским пјесником коме, према томе, не треба црква, подизање маузолеја се представљало као готова ствар, а његово се отварање, како би нас браниоце Његошевог Ловћена унапријед ставили пред свршен чин, најављивало већ идуће 1970 или, најкасније, наредне 1971 године. Настала је права хајка на вјечни Ловћен у којој је се посебно истакао већ поменути Брозов хагиограф Владимир Дедијер, родом из Билеће, својим чувеним Писмом са Иванових Корита, објављеним  у Борби од 20 августа 1970, у коме се нарочито оборио на краља Александра, свог некадашњег добротвора, будући да је као студент уживао Краљеву стипендију. Глумећи објективног историчара, или стварно уображавајући да је то, незахвални Дедијер преузима све лажљиве и кварне аргументе званичне пропаганде о томе како је он, посјетивши Ловћен пет дана раније, утврдио како нова капела на Ловћену није ни налик на стару, иако је по свему била истовјетна, само што је била тврђа и изгледнија; како је камење од старе бачено низ Ловћен, иако је најваћнији предмет у обновљеној цркви, свети престо, био онај из старе, а сво употребљиво камење из старе црквице узидано у нову; како је обнова Његошеве капеле 1925, значила превагу династије Крађордјевића над династијом Петровића, иако је том обновом учињен највиши гест помирења двије династије, што доказује и чланство војводе Божа Петровића у Одбору за обнову Капеле; како је, том “Александровом задужбином”, запечаћено укидање црногорске државности и црногорске цркве, иако је извршено уједињење по вољи огромне већине народа, а Митрополија црногорско-приморска интегрисана у крило обједињујуће Српске православне цркве; како је, ето, сада та црква са неким интелектуалцима противна да “један Хрват плете венац на Ловћену једном Црногорцу, да један римокатолик гради споменик једном православном владики”. Посебно је напао и интелектуалце “задојене нахијским свађама и балканским атавизмима” који у свјетској штампи воде кампању против подизања маузолеја, кампању за коју се обавезује да ће је раскринкати и саопштити свијету праву истину о Ловћену. 
Брозов хагиограф, Владимир ДЕДИЈЕР, увијек у служби своме господару, па и у злу на Ловћену!     
На крају је, “следујући гласу своје савести”, како је рекао, обећао да ће уплатити сав хонорар од трећег издања свог фамозног ратног Дневника, као свој допринос за подизање маузолеја.
      Јасно је да је све ово било не само лажљиво и безаконо, већ глупо и малоумно, јер како је једна обновљена црквица, коју је разрушио германски поробљивач читавог српског народа, могла да произведе толики дар-мар у Црној Гори, утолико прије што се она сматрала једном од њених највећих светиња и чак ушла у грб комунистичке Републике Црне Горе! Ствар је у томе што се Дедијер, иако је био физички стасит човјек, није одликовао неком високом памећу. Он ће то сам доказати неких петнаестак година касније, кад су и највећи слијепци увидјели какво је зло и грдило постављено на Ловћен, и кад је Дедијер признао Милу Глигоријевићу, који то доноси у својој књизи Рат и мир Владимира Дедијера, изашлој 1986, да му се маузолеј не свића и да је оно прилагање хонорара од трећег издања Дневника за изградњу маузолеја, у ствари учинио пошлусавши глас Броза, а не глас своје савјести. Наводим дословно: “Добио сам био неки хонорар за Дневник, а како сам Дневник посветио и поклонио Централном комитету Партије, желео сам да цео хонорар, до динара, уложим у подизање библиотеке у Билећи која би носила име мога оца Јефте... Али тамо у Билећи, ствар је спречена из неких, како сам разумео, политичких разлога. Не треба им библиотека, не требају им књиге. Ја одем код Тита, испричам све, и он каже: “Што ти не би дао тај хонорар за маузолеј”. И ја пристанем.”
Мештровићев Зиндан на Ловћену: лице и наличе, слика и прилика антисрпске Црне Горе!     
Ово је још један доказ колико је тамница Његошевог праха и Српства на Ловћену, у ствари дјело Јосипа Броза, метафора њега самога, његове власти и  државе. Међутим, Писмо Владимира Дедијера осоколило је јос више хорду режимских хулитеља и рушитеља која је била кидисала на Ловћен, утолико више што је Дедијер онда био члан чувеног међународног Раселовог суда који судио Америци за рат у Вијетнаму, па је Дедијерово бенетање било равно, не било примијењено, јеванђеоској ријечи. Али лажи и клевете које је тим својим оглашавањем тада Дедијер посијао нијесу од тада престале да урађују црним плодовима, будући да анти-Срби свих боја преузимљу до дана днашњега дословно неке од његових реченица. У ствари, Дедијер је био једна наша динарска лудаија која се прославила градећи култ Јосипа Броза, да би прекасно, тек пошто је Броза нестало, почела да  тај култ  разграђује, посебно својим Прилозима за биографију Јосипа Броз Тита,  у три дебела тома, у које је унио малтене све што се дешавало до 80-их година XX-ог вијека!

Питање Ловћена, мојим настојањима, добија свјетске размјере.
Славни француски аутори Андре Малро, Жан Касу, Габријел Марсел и други
племенито се заузимљу за спас ловћенског светилишта,
али њихова обраћања Брозу и његовим црногорским послушницима остају узалудна 

Жан Касу, истрајни и доследни бранилац Његошевог завјета и његовог завјетног храма на Ловћену      Свако од нас, пред све већом распамећеношћу, огуглалошћу власти и затвореношћу њене послушничке штампе на наше ставове, молбе и позиве, реаговао је како је могао, неко пјесмом, неко сликом, неко штивом, неко књигом, неко ходочасцем на Ловћен, као што управо то учних тог јарког љета 1969. Крајем године направих чеситке са ликом Ловћена које послах са одговарајућим порукама како пријатељима да их охрабрим, тако и онима у противничком табору да их опоменем на разум, на историју, на традицију, на етику, на љепоту, на јединственост и величанственост Ловћена каквим га је природа сотворила, а крунисао Његошев геније. 
     
     Потом сочиних на француском текст о Његошу и Ловћену на једно десетак страна, који, уз њихове фотографије које пресликах са разгледница, послах или уручих уредницима листова, неким познатим новинарима и интелектуалцима, славним ауторима, одпочевши тако своју међународну кампању за спас ловћенског врха и красног му храма.  Уредница културне рубрике Ентернејсенел Хералд Трибјуна, Мери Блум, прва објави, под насловом Црногорци се боре да спасу светилиште, изводе из тога штива у виду разговора са мном, илустрованог сликама Његоша и Ловћена, на скоро пола последње стране тога највећег америчког листа ван Америке у издању од 19 марта 1970.
Рушењем Његошеве капеле на Ловћену начињен је највећи злочин у историји културе!     Тиме је кампања добро ктрнула па услиједише други велики листови: Коријере дела Сера, Фигаро, Сандеј Тајмс, Трибин де Зенев, па цак и јапански Асахи Шимбун, касније Монд, Лос Анђелес Тајмс и други. Иако сам иза тих текстова био само ја са мојим везама у књижевним и новинарским круговима у Паризу, Дедијер је, у оном разговору са Милом Глигоријевићем, приписивао ту кампању Патријаршији и влади Србије, која је наводно такође била противна градњи маузолеја, што је био још један доказ Дедијерове  тупавости. Рекао је свом саговорнику: “Погледај каква је огромна кампања вођена, и на Истоку и на Западу, против подизања. Излазио је чланак за чланком, у великим листовима, а ја знам да то не долази само по себи и да такав публицитет могу да подстигну само моћне институције”.
 
       Међу овим текстовима треба свакако истаћи чланак Насртај на светињу, објављен у Фигару од 12 јуна 1970, будући да је његов аутор велики хришћански филозоф Габријел Марсел, који је својевремено, негдје пред Други свјетски рат, успевши се из Боке уз ловћенске серпентине, посјетио Цетиње.   

Велики хришћански философ ГАБРИЈЕЛ МАРСЕЛ: глас против насртаја на ловћенску светињу     Њему наравно није било тешко да, на основу мога текста и разговора са мном током кога сам му навео неке Његошеве стихове, посебно оне у славу Свевишњег, одмах схвати сву величину Његоша као хришћанског владара, пјесника и мислиоца, па је писао: “Он је, вјероватно једини у модерно доба, током свога кратког живота - 1813-1851 – сједињавао у себи троструку улогу владара, владике и пјесника... Он је, изнад свега аутор два велика спјева: Луче микрокозме и Горског вијенца који су данас за Црногорце и  све Србе, чак и оне необразоване, исто што и Дантеова Божанствена комедија за читав италијански народ. Ова велика дјела чији превод на француски треба жељети да се оствари, имају истовремено национални, хришћански и космички карактер”. Да би затим изнио своје запрепашћење како је власт могла уопште да да разматра један пројекат “којим се крши изричито изражена воља човјека који је,  и то са изузетним сјајем, оличавао саму душу Црне Горе”. И на крају ово сасвим одмјерено и са потребним пажњом обраћање одлучујућим факторима у Југославији:“Нека буде дозвољено нама Французима да се обратимо Југословенској влади, тачније Предсједнику Титу лично, да би смо изразили жељу да се он, неоспорним ауторитетом којим располаже, супротстави једном науму која представља право скрнављење”.

Факсимил насловне стране књиге Комнена Бећировића БОРБА ЗА ЛОВЋЕН ЊЕГОШЕВ      Наравно да је и ово, као и друга обраћања, наишло на потпуно глувило власти. Управо те 1970 године, дубоко ојађени Петар Лубарда, који је сликао још од своје младости Ловћен онакав какавог је видио дошавши на свијет, каквог су биле обликовале тевтонске и космичке силе, а довршио Владичин геније, прави своју беспризивну осуду стравичног злочина који се плете над једном од највећих светиња његовог народа, Његошевог завјетног храма на Ловћену. Слутио сам, а то се и очитује и по гневу који избија из његове слике, да је Лубарда тих година, док се спремала и одвијала трагедија Ловћена, огромно патио. Звао сам љтос са обале Мораче у Београд Матију Бећковића који ми је то потврдио: “Јесте, сав је био предан томе, опседнут тиме, правио бројне скице! Он је последње године живота провео у непрекидној патњи за Ловћеном, доживљавајући удар на Ловћен као удар на Српство Црне Горе, што ће рећи на саму њену бит”, свједочи Матија који се онда са Петром сретао, исту бољку болујући. И додаје да је, пред том отимачином којој је већ тада Лубарда био изложен, написао кратку аутобиографију у којој недвосмислено изјављује да је српски сликар, а која је објављена у једном Лубардином каталогу. Завештање почиње овом реченицом: “Петар Лубарда, рођен 27 јула 1907 у Љуботињу у Црној Гори, по националности Србин, отац Ђуро Л. Лубарда, мајка Марија М. Вујовић”.

 

Пред упорношћу у злу Броза и његових, настаје, као крик општег јада и бола,
Сумрак Ловћена Петра Лубарде,његова тестаментарна слика, како свједочи Матија Бећковић.
Пророчанска оцјена Миће Поповића Лубардине слике 

     Тако је из умјетниковог и нашег јада, огорчења, револта и гнева изронио апокалиптични Сумрак Ловћена, у виду чудовишног махнитајућег, харајућег  грдно репатог бика сатанског ока – визија достојна једног Гоје или једног Дантеа. “То је Лубардина тестаментарна слика”, изричит је Матија Бећковић коме је умјетник поклонио управо једну од поменутих скица приликом промоције двоброја часописа Уметност 27/28 на око 270 страна за друго полугодиште 1971, посвећног у цјелини трагедији Ловћена и насловљеног управо Сумрак Ловћена по Лубардиној слици чија је репродукција у црно-бијелом донесена на двије пуне стране, међу осталим призорима уморства свете планине које је тада већ увелико бијеснило.

          Као што је такоће донесена друга Лубардина слика на исту тему, а чији назив на француском Lamento pour un poete, Плач над једним пјесником, довољно говори. Урађено у боји, као и Сумрак Ловћена, ово друго дјело осјетно губи у црно-бијелој репродукцији, док прво, такође рађено у боји, добија јер црнило чини бика још страшнијим, остављајући утисак огромне зле бауљине, баречине сатанског репа.
Факсимил писма Жана Касуа Комнену Бећировићу од 8. марта 1970.     
“Док се  у Дому омладина одвијала промоција часописа Уметност, док смо читали  своје прилоге – прича даље Матија - појавила се Петрова супруга Вера и дала ми слику. На моје питање где је Петар, она рече да је у таксију пред улазом куда  са њом изиђох и запитах га што не уђје? Он ми показа једну другу скицу Сумрака Ловћена, коју држаше на коленима и за коју рече да је носи Скендеру Куленовићу, у знак захвалности за песму Тарих за Ловћен”.     
     
И заиста Куленовићева пјесма, мећу најбољим у том зборнику, заслуживала је тај гест великог умјетника. Њу је достојно илустровао сликар Мића Поповић, насликавши олињалу орлушину која слијеће ка некој развалини и свој шиљати зли кљун пери ка Његошевој глави која се назире у тами развалине. Овај пернати створ је у ствари онај исти који чини саставни дио Мештровићеве скулптуре Његоша. Поред овога, Мића Поповић је дао и други болно видовит  прилог, коментар Лубардиног Сумрака Ловћена, гдје читамо:
“Кад сам први пут видео Лубардину слику Сумрак Ловћена, осетио сам неодољиво да се то род, с најдубљим правом и с правим гневом, диже против једне завере... Толико паметних и замишљених написа појавило се у нас против асирског споменика на врху духовном Црне Горе! Толико добрих аргумената стручњака и историчара! Толико се Владичиних цитата савршено поклопило с аргументима стручњака! Толико људи је жалило чин, толико људи је онемело пред визијом обезглављеног Ловћена. Па ипак, чини се, Лубардин прилог се, по нечему битном, разликује од других. Лубардина слика није само погребна и није само констатовање тирјанства. Овакав гнев се не мири са обављеним послом. Он не признаје да је нешто дефинитивно. Лубардина слика је упоран наставак захтева за правдом. Она је једна енергија и, као таква, непомирљива.Ако сте видели Лубардину слику, шта мислите, колике су њене стварне димензије?! Рекли би сте: па три метра, четири... Не сећате се тачно, али вам је слика огромна !  Стварне димензије слике су 130 x 170 см. Али је слика у вашем сећању порасла. И да знате, она ће стално да расте”. 

Брозове црногорске ропске удворице забрањују излагањеЛубардиног
Сумрака Ловћена на великој Југословенској изложби у Паризу
      

      Чувши свакако преко заједничких нам пријатеља, Живорада Стојковића, Дејана Медаковића и Лазара Трифуновића, приређивача публикације Сумрак Ловћена, с којима сам био у сталној вези, да је у Паризу покренута свјетска акција за спас Његошеве задужбине на Ловћену,  о чему није било ни ријечи у ондашњој штампи већ само у повјерљивом Црвеном билтену Танјуга намијењеном партијском руководећем кадру,  Лубарда је за велику изложбу  Југословенска умјетност од преисторије до данас, која се почетком 1971 стала организовата у француској метрополи, предложио управо Сумрак Ловћена.
Факсимил писма Блажа Јовановића Жану Касуу од 18. јануара 1971. године      Он се и том приликом, дајући податаке о себи у писму једном од чланова Одбора за организовање Изложбе, Предрагу Коларићу, декларише као Србин из Црне Горе. Међутим ондашња црногорска Брозова врхушка на челу са Вељком Милатовићем, Веселином Ћурановићем и Видојем Жарковићем, жестоко се успротивила Лубардином предлогу, јер би његова слика у Паризу могла наудити њиховј градњи Мештровићевог зиндана на Ловћену.  У свом издању од 6 марта 1971, неколика дана након отварања изложбе у Гран Пале, највећи француски дневник Монд, у чланку  насловљеном Сумрак Ловћена, је писао:
Већ двије године једна ватрена полемика потреса југословенске интелектуалне и политичке кругове, нарочито српске и црногорске, поводом нестанка Ловћенског светилишта, гдје почива прах националног барда, владара и владике Црне Горе, Петра Петровића Његоша (1813-1851). Већина интелектуалаца сматра да је маузолеј, који треба да замијени капелу, не само наметљив и без икакве везе са природом и историјом, него и у потпуној супротности са последњом вољом пјесника.Прошлог љета је Петар Лубарда направио слику коју је назвао Сумрак Ловћена да би жигосао један подухват који он, као и већина умјетника, сматра скрнавитељским. Та слика, која је добила Прву награду на Јесењем салону у Београду, била је предложена од стране њеног аутора да се нађе на изложби у Гран Пале. Али је црногорско вођство, погођено критикама које је изазвало прихвативши рушење капеле, запријетило је да ће повући све умјетничке предмете који потичу из те Републике, ако организациони одбор прихвати ту слику.Након разних притисака  извршених на сликара, он је на крају пристао да не излаже то дјело, већ је послао једно од својих посљедњих платна, названо Ламенто над једним пјесником, које такође, али на увијенији начин, пледира за опстанак скромне капеле на врху Ловћена“.     
Подршка браниоцима Ловценске светиње: АНДРЕ МАЛРО на насловници књиге Комнена Бећировића "Андре Малро или људска величина", Париз 1996.     
Убрзо су црногорски моћници затражили, крајем 1971, уклањање из јавности и забрану  часописа  Уметност, насловљеног по Лубардиној слици, у коме је она заузимала прворазредно мјесто, што је и учињено кроз саопштења разних партијских форума, кроз разноразне отужно сентименталне написе у којима се, између осталог, истицала и хвалила Мештровићева племенитост. Наиме, понављало се до бесвијести да је он рекао како он за сав свој рад и труд око Његоша, не жели никакву надокнаду осим „груду његушког сира и плеће од овна“ - неки су, умјесто овнујског плећа, стављали „његушку пршуту“-  што је све скупа била једна обична глупост. Јасно је да се у таквој халабуци браниоци Ловћена више нијесу могли оглашавати чак ни онолико колико су ту и тамо то дотад могли па се у тој хистерији одвијило даље страдање Ловћена. Осим намета предузећима, да би се оно финансирало, уведен је и такозвани „ђачки динар“, како би, ето, и најмлађи допринијели подизању „грандиозног споменика“ који је требало да крунише братство и јединство југословенских народа и народности. Чак су пред Митрополијом на Цетињу организоване демонстрације средњошклаца, попут оних у Кини у вријеме такозване Културне револуције која је уништила велики дио наслеђа једне од најстаријих земаља свијета. Страдање Ловћена је кулминирало рушењем саме Капеле јула 1972, кад је, пошто је около све било раскопано и разоровано да би се могла поставити Мештровићева протеза Ловћену, војни хеликоптер са челичним шиљком прикаченим на крају челичног ужета у налетима  разбијао зид Његошеве завјетне цркве коју су побожне руке биле савршено слиле у праву малу тврђаву како би могла одољети елементима на висини од 1657 метара, колика је била висина Језерског врха прије његовог засијецања. 

Моје збогом Ловћенском светилишту у Монду,највећем француском дневнику, изазива бијес оброженика      

     Наравно да сам се у свом опроштају са Ловћеном, изашлом под насловом Збогом једном светилишту у рубрици Међународна трибина у Монду од 6 децембра 1972, осврнуо на Лубардину слику, написавши:
Реквијум над Ловћеном: факсимил чланка Комнена Бећировића "ЗБОГОМ ЈЕДНОМ СВЕТИЛИШТУ" у "МОНДУ" од 6. децембра 1972.     
Велике трагедије рађају велика књижевна и умјетничка дјела. На рушевинама градова и царстава или над мртвим тијелом јунака, уздиже се пјесма. Управо пјесма је спасла Србе послије њиховог пораза на Косову, разлијегајући се из стољећа у стољеће док није достигла врхунац и узвишено се окрунила у дјелу Његошеву. Стога је сасвим природно што је скрнављење Ловћена, тог светилишта слободе и поезије, надахнуло пјесницима и умјетницима Црне Горе и Србије нека од њихових најпотреснијих остварења. Међу овима апокалиптични Сумрак Ловћена Петра Лубарде, дјело које је због своје безпоштедне осуде злочина, било одстрањено са велике југословенске изложбе у Паризу. Умјетник ту приказује некаквог варварског бика који, бијесна и русилачка гомила мрака, хара једним предјелом претварајући га у очај. Човјек се пред овом сликом, бесумње једном од најмоћнијих нашег времена, сјећа оних Његошевих стихова гдје пјесник пита:      
Видимо ли ми ова страшила
                    
Ђе пустоше немилосно земљу?
Питање које се данас поставља и намеће више него икада!“     
     
Додајем да је сам Андре Малро, један од најславнијих аутора
XX-ог вијека, романсијер, есејиста, филозоф умјетности, министар Културе током читаве деценије  Де Голове владавине, који се племенито заузео за спас храма на Ловћену, био импресиониран Лубардином сликом, видјевши је наравно у часопису Уметност који смо му са албумом српских фресака, поклонили ја, Живорад Стојковић и Коста Христић, приликом посјете коју смо му учинили почетком маја 1972 у дворцу Вилморен близу Париза гдје тада живио. Он нам је узвратио  сваком од нас великим албумом репродукција Шагалових дјела, који је управо тада био изашао са његовим предговором.      
       
Са Малроом сам имао врхунски сусрет три године раније, док је још био министар културе, у мају 1969, кад сам направио са њим једночасовни разговор за Радио-Телевизију Београд, који је такође објавио недјељник Нин од 15 јуна 1969. Малро, који је иначе видио у умјетности човјеков одговор злу, пролазности, смрти, ништавилу, примијетио је приликом наше посјете да је Лубардина слика управо адекватан одговор непочинству извршеном над Ловћеном а тиме и над Његошем чија га је јединствена судбина владара, владике и пјесника веома заинтересовала. Сем тога, Малро, иако агностик, чак и једно вријеме близак марксистима, био је утолико осјетљивији на питање Ловћена што је оно садржавало религиозну компоненту, будући да су за њега – што ми је нагласио током оног нашег величанственог разговора – све цивилизације кроз историју почивале на религијама и биле проистекле из њих. Можда да би, да је дуже поживио и правио друго допуњено издање свог већ тада класичног Имагинарног музеја свјетске умјетности, у њега унио Лубардин Сумрак Ловћена, утолико прије што Малро био велики поклоник Гоје с којим наш сликар има доста заједничког.
 

Заузимање за Његошеву капелу писца Жана Касуа
коме Брозов црногорски сатрап Блажо Јовановић саопштава
да капела са Ловћена мора једноставно да се миче
Моја преписка са Касуом     

      Међутим право дивљење према Лубарди испољио је један други знаменити аутор, већ низ година његов пријатељ, Жан Касу, пјесник, романсијер, есејиста, велики познавалац умјетности, већ самим тим што је био директор Музеја модерне умјетности у Паризу.
Чланак Габријела Марсела у Фигару 12. јуна 1970     Он је утолико болније доживио смак врха Ловћена и његове круне што је, као социјалиста и истакнути борац против фашизма, био пријатељ ондашње Југославије коју је бранио, посебно личност Јосипа Броза од жестоких напада француских комуниста, острашћених стаљиниста, у вријеме сукоба Броза са Стаљином 1948. Ови су, због тога, Касуа блатили, али га је за то Броз почаствовао, јавно га примивши, давши налог да се преводе и издају његове књиге, приредивши му вишенедљни љетњи боравак на неком од јадранских острва. Сем тога, као гост југословенске владе, Касу је посјетио Ловћен и био њиме одушевљен, а тиме и изузетном судбином Његошевом. 
    
     
Пошто сам га, крајем фебруара 1970, обавијестио о зликовачком науму против Ловћена, он је, како у свом ми одговору од 8 марта, тако и свом писму југословенском амбасадору у Паризу Иву Вејводи кога је молио да његово заузимање пренесе надлежнима, што ће рећи самом Брозу, просто вапио да се у Ловћен не дира из поштовања према природи, историји етици и љепоти. Славни књижевник ми је писао: „Прочитао сам са много занимања досије који сте ми доставили и мислим да би најбоље било да се обратим Амбасадору који ће прослиједити моје зузимање код надлежних власти. Унио сам у то писмо сво своје осјећање које у мени изаива та ствар. Изгледа ми очито да треба оставити великог пјесника Његоша да почива у скромној капели коју је сам себи подигао и која се тако дивно слаже са суровим крајоликом црногорских планина“.
    
     
Управо оним крајоликом који су потка и основа Лубардиног дјела. А у писму амбасадору Вејводи упућеном истог дана кад и мени, стоји: Многи југословенски пријатељи изказали су ми њихову забринутост пред могућношћу рушења Капеле коју је подигао владика Његош на Ловћену и у којој је његов гроб, како би била замијењена једним спомеником чија би величина и сјај, кажу, одговарала слави пјесника. На основу документације која ми је достављена  (укључујући и чланак из Монда који о томе говори), закључио сам да је та капела заиста скромна, али да се уклапа у предио, да је тај велики човјек хтио такву, а такође сам  сазнао да су је Аустријанци  били порушили 1916, када су били окупирали Црну Гору.Задржао сам у незаборавном сјећању дивне црногорске планине и тако успио да схватим све оно што се у срцу Црногораца везује за успомену на Његоша. Црногорски пјесници су ми понекад помогли да осјетим одлике његове поезије. Нијесам, дакле, могао да не будем дирнут понесеношћу са којом су ми ти добри пријатељи говорили о тој ствари и који су ми тражили да се заузмем код надлежних власти у својству старог пријатеља култура и књижевности Југословенске федерације“.     
Факсимил чланка "Црнгорци се боре за спас светилишта" у Ентернејшенел Хералд Трибјуну од 19. марта 1970     
У суштини Жан Касу, као и Габријел Марсел, пише оно што је писао Лубарда, што смо донекле сви ми писали. У свом одговору од 20 марта, Вејвода се захваљује Касуу и обавјештава га да је проследио његово писмо надлежним властима, изричито онима у Црној Гори. А ево сад и најважнијих редова из Касуовог преклињућег писма, упућеног 7 децембра 1970, Блажу Јовановићу, предсједнику Уставног суда Југославије пред којим се налазила тужба Митрополије црногорско-приморсеке од 23 априла 1970, писма у коме аутор развија аргументе изнесене у предходним: „(...)У својству старог пријатеља Југославије и на тражење бројних ми југословенских пријатеља, слободан сам да вам се обратим како бих вас обавијестио о узбуђености свих оних који су одани најзначајнијим вриједностима Југославије, а коју је изазвало питање споменика који намјеравају да подигну на мјесту скромне, али дирљиве и славне капеле великог владике Његоша.
Познато ми је то дивно мјесто гдје се налази овај мали једноставни храм који је светилиште историје Црне Горе. Поимљем колику вриједност за ову земљу, малу по обиму али велику по срцу, може представљати једна таква успомена. Чини ми се да облик који има та успомена мора да остане непромијењен. Пјесник је био душа тога предјела, а капела у којој почива дивно се слаже са њим.(...)Желим да схватите да моје зуузимање потиче од срца, да долази од старог братског пријатеља свих народа који чине Федерацију, као и да вам ја овдје говорим  такође као пјесник убиједјен у значај свега што се тиче сјећања на једног великог пјесника који је у исти мах велика симболична фигура слободе“.    
     
У свом одговору од неких петнаестак редова, али са двадесетак граматичких грешака, упућеног Касуу 18 јануара 1971, Блажо се тобоже захваљује, изјављује да је дирнут заузимањем фанцуског писца, истинског пријатеља Југославије, приврженог њеним вриједностима, да би му саопштио криминалну одлуку у вези с Ловћеном и чак  њену примјену: „Обавјештавам вас у пар ријечи да је, након дуге и мучне дискусије, одлука донијета: мала капела се миче. Ово је коначна одлука и радови на изградњи новог споменика су већ у току“.
      
     
Касуа је ово веома погодило, као што се види из његовог писма упућеног ми 28 јануара 1971, у коме се овако јада: « Драги пријатељу, истовремено кад и ваш посљедњи досије, примио сам приложено писмо од Предсједника Блажа Јовановића. Морамо признати да смо побијеђени. Последњи отпори о којима говорите, као онај мога великог пријатеља, одличног сликара Лубарде, само су борбе у одступници. Све је свршено, и ми смо се сударили са моћима против којих се није могло ништа учинити. Мало једноставне и поетске љепоте, мало истине је избрисано са лица земљина. То је несрећа која се често дешава. Жалим из дубине срца што се овога пута то догодило на једном кутку црногорске земље. Пријатељски ваш Жан Касу ».
     
     
А ево и последњег Касуовог писма од 5 марта 1972, након пријема публикације Сумрак Ловћена коју сам му доставио: Драги господине Бећировићу, ова књига посвећена читавој ствари око Његошеве капеле, ствари која нам је задала толико бриге, дивно је опремљена и бесумње ће остати значајно свједочанство. Наша борба била је узалудна али је добро да смо је водили. Остајем, као и увијек, срдачно ваш, Жан Касу”.
 

Црногорски силници на подворењу код Броза на Брионима
да их утврди у намјераваном злочину против Ловћена, што он радо чини     

      Испоставља се да је завјера против Ловћена била толика да, ето, ни најздушније заузимање једног таквог освједоченог пријатеља Брозове Југославије, као што је био Жан Касу, није представљало ништа.
Броз даје Мештровићу Ловћен на поклон, хрватска солидарност обавезује!      У ствари те моћи против којих се ништа није могло, биле су сам Броз и његове црногорске ропске удворице које су, као делегација коју су чинили предсједник и секретар Савеза комуниста Црне Горе Веселин Ђурановић и Војислав Срзентић, предсједник црногорске Скупштине и Владе Видоје Жарковић и Жарко Булајић и предсједник Социјалистичког савеза Добросав Ћулафић, - како је у Новостима од 3 јула 2005, својим открићем потврдио оно што смо слутили, наш врсни проучавалац тога времена,  Перо Симић - били похитали, 24 јуна 1970, код  Броза на Брионе да им даде његову личну подршку у њиховој, у ствари његовој чудовишној накани које су они били само извршиоци. Углавном су му причали оно што је он желио да чује, давијали су Цркву и интелектуалце како се противе градњи маузолеја, оптужујући их да покушавају да обезвриједе “крупну револуционарну тековину”, стварање “црногорске нације”, измишљајући да је краљ Александар, обновитељ ловћенске капеле, указом укинуо црногорску и македонску православну цркву, као да је њима уопште било стало до ма какве какве и ма чије цркве. Броз је, према магнетофонском запису, све то здушно  слушао, прекидао своје госте не саслушавши их до краја, одобравао, рекавши им да Уставни суд Југославије треба да се огласи ненадлежним и да врати предмет Уставном суду Црне Горе, да он сам неће одговарати на жалбу коју му је упутио патријарх Герман, да су  сви они који се опири изградњи маузолеја антисоцијалистички елементи, да је његов блиски пријатељ Стево Крајачић слично скинуо неку капелу са једног бријега у Кумровцу, па да су попови задовољни што не морају да се пењу горе. Али најпоганије што им је рекао јесте да се Црква противи градњи маузолеја зато што је његов аутор Хрват, што је значило у зликовачкој Брозовој психи да ће бити наметнут баш Хрват, и да је краљ Александар, обновивши Капелу, “ту вјенчао Црну Гору са Србијом”, како се дословно изразио, што је опет значило да, рушењем Капеле, треба развјенчати Србију и Црну Гору.
Уморство Ловћена, светилиште претворено у губилиште!     То показује да је проклетник Броз, упркос ругању са капелицом у Кумровцу, знао добро шта ради и колико је био свјестан огромног значаја Његошевог храма за српски народ па је, његовим рушењем, управо хтио да растави и разједини нешто што су толики вјекови били саставили и сјединили, бацивши камен раздора између Црне Горе и Србије. Наравно да је он тиме само настављао дјело зацртано чувеним споразумом  склопљеног између бољшевика Моше Пијаде и усташе Мила Будака 1932 у Сремској Митровици, а започето братоубилачким ратом 1941: сламање Српства и Православља на свом југословенском простору, посебно расрбљавање Црне Горе. Дјело које се, са малим прекидом од пет-шест година, од 1989 до 1995, до данас непрекидно спроводи на свим пољима, уз пуно садејство два тоталитарна зла
XX-ог вијека, комунистичког и фашистичког, и њихових каснијих варијанти и привидних метаморфоза. 

 

Ратни злочинац, усташа Штедимлија удружује свој глас
с оброженицима и сшекће на ловћенску светињу
     

     Колико је то садејство било у пуном јеку  баш у то вријеме Брозове објаве рата Ловћену, показује и сиктање, у загребачком  Вјеснику од 26 априла 1970, на ловћенску светињу окорелог усташе и ратног злочинца Савића Марковића званог Штедимлија по брду Штедиму у Пиперима одакле овај изрод води порекло.
Црногорски усташки измећари, Секуле Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија, идеолози такозване "црногорске нације", пљују по Српству    
Дакле, само на два мјесеца прије доласка црногорских слугерања на подворење своме господару на Брионе, Штедимлија је завијао, служећи се истим аргументима којима и Брозове удворице, укључујући међу њих и Владимира Дедијера, наиме да су Црногорци били подвргнути страховитом терору краља Александра, да су били мучени и прогоњени, да им је укинута њихова аутокефална православна црква, да је краљ Александар обновио капелу на Ловћену како би их придобио и одобровољио, али да они то никад нијесу  прихватили, него да је нијесу могли од крви гледати. Завија Павелићев измећар Штедимлија на ловћенску светињу:Научени да с поносом упиру поглед у ловћенски врх, Црногорци су сада на њему видјели споменик који их је стално подсјећао на најцрње доба њихове дуге повијести, на владавину краља Александра, па су са стидом обарали погледе и избјегавали да свог највећег сина гледају кроз копрену споменика, што им га подиже краљ Александар. Из дана у дан све им је више навирала крв на очи гледајући ту “задужбину”, у којој су биле сахрањене Његошеве кости. Зато су радосно поздравили одлуку да се та “задужбина” уклони и да се на њезину мјесту подигне достојан маузолеј”.     
Војни хеликоптер у налету разбија зид ловћенског олтара челичним шиљком окаченим о челично уже!     
Затим прелази на одбрану социјалистичке Југославије и исто такве Црне Горе од противника рушења Капеле, прибјегавајући ондашњем пропагандном жаргону: “Њима је крива социјалистичка Југославија, социјалистичка Црна Гора, што не слушају захтјеве неких из српске православне цркве, што се приклањају слободољубивим Црногорцима и “дају могућност” да уклањају из своје средине, испред својих очију, са својих светиња трагове једног срамотног времена и још срамотнијих људи”. Дакле, усташа развија сасвим истовјетну  причу своје бољшевичке сабраће, само још некуд отровније и изопаченије, мада, за разлику од њих и данашњих Дукљана, ипак каже да је Његошева капела срушена током Првог свјетског рата, а не након њега, као што то ови лажуњају, упркос свим како нашим тако аустријским историјским документима. Сем тога, Штедимлија је, без обзира колико је сада урликао на “Александрову капелу”, био донио баш њену слику на насловници своје књиге Црвена Хрватска, објављене 1937 у Загребу, у којој је, преузевши теорије усташких претеча Ива Пилара, Милана Шуфлаја и других, заступао да је не само Црна Гора односно у његовом и њиховом речнику Дукља, већ цио Западни Балкан, у ствари Црвена Хрватска, такозвана
Croatia Rubra. Међутим, оно што овај усташа, као и његова бољшевичка дружина, у њиховом заједничком безакоњу не кажу, јесте: како то да се, кад је био толико омрзнут, лик те исте Његошеве капеле нашао у читанкама, на гуслима, чак на надгробним споменицима?! Како то да је у најжесце богоборачко вријеме, одмах након побједе фамозне револуције, ушао у грб Републике Црне Горе, да је такав изрезбарен у републичкој Скупштини, да се нашао током скоро три деценије на свим званичним документима, у заглављу Службеног листа, на печату Црногорске академије, на ђачким свједочанствима... ?! И како то да су  баш  у славу тог Ловћена испјевани, међу толико других, чувени стихови: Ловћен нам је олтар свети / У њега смо сви заклети...?! Овдје нам пада на памет она библијска да безаконици лажу себе у очи. А како тек онда, кад тако лажу себе, лажу друге! 

Мирослав Крлежа види у Мештровићевом пројекту споменика на Ловћену,обичну карикатуру,
Цвито Фисковић се залаже да се постави на Цетињу
      

     У подухват се укључио и Ватикан морално и материјално, видећи у томе одличну прилику да покатоличи Црногорце, о чему, између осталог, свједочи изјава бискупа  Пауловинетија из 1969, како Црногорци виши нијесу онај народ што је био, задојен великосрпском идеологијом и како, ево одличне прилике, да се отргну из крила шизме и приме праву вјеру.
Игнац Тролман, узурпатро Његошевог Ловћена!     Чак у једном писму позива митрополита Данила да се и сам укључи у то спасавање душе Црногораца. Следствено том ставу Ватикана, сви Хрвати, како они на челу Републике Хрватске, тако они из усташке емиграције, упрли су да се расправослави и расрби српски Синај, и да се на њега устоличи њихов Мештровић, хвалитељ и славитељ Степинца, кудитељ и опадач Срба! Један од ријетких изузетака међу њима, али великог формата, био је Мирослав Крлежа који је такође одбио да уђе у Одбор за градњу маузолеја, изјавивши да је ово Мештровићево дјело, и као споменик и као Његошева фигура, обична карикатура. Такође један други познати Хрват тога времена, историчар умјетности и директор Мештровићеве галерије у Сплиту, Цвито Фисковић, сматрао је да не треба нипошто дирати у Ловћен, већ да Мештровићеве скулптуре треба уклопити у културни амбјенат Цетиња, и настојао да у то убиједи како Мештровића који је упорно хтио  врх Ловћена, тако и одговорне црногорске факторе који су ишли на руку Мештровићу.
 

Моја порука на новогодишњој честитци са ликом Ловћена, Јефту Шћепановићу,
предсједнику Уставног суда Црне Горе, који пресуђује да се ловћенски олтар руши:
“Ви сте судили Његошу и Ловћену, а вама ће историја”
Слична моја порука, Вељку Милатовићу, предсједнику Одбора за градњу маузолеја       

Stefan Sarkotic von Lovcen: Узурпатор Његошевог Ловћена!     Што се тиче Блажа Јовановића, наравно да је он одмах извршио Брозову заповијест и вратио тужбу Митрополије црногорско-приморске Уставном суду Црне Горе на чијем се челу налазио један други “истакнути револуционар”, како се то онда говорило, Јефто Шћепановић звани Чајо, који је већ унапријед био пресудио у корист Републике Црне Горе и Општине цетињске, актом од 11 новембра 1970, ма да је то била пука формалност, будући да су радови на Језерском врху били почели већ у мају те године. Како сам и те године био направио честитке са иконом  Ловћена, послао сам му једну са овом кратком поруком: “Ви сте судили Његошу и Ловћену, а вама ће историја”, што је, по казивању ми доброг друга из гимназијских дана Љуба Спасојевића, који је тада био секретар Уставног суда, Шћепановића веома погодило.      
    
Сличну сам пророчанску поруку послао и главном коловођи зла на Ловћену, Вељку Милатовићу, која  је гласила :
“Ви можете нагрдити ову љепоту и срушити ову светињу сада када су је, широм свијета, ожалиле очи милиона. Када су се за њен спас заузели неки од највећих умова нашега доба. Кад се прославила и ушла у историју човјечанства.А то је само почетак њене славе и њеног мучеништва, ако се заиста оствари чудовисни подухват против Ловћена и Његоша. Као што је почетак жигосања онога што хоће да се стави, противно свим законима људског морала, на развалинама Његошеве задужбине. Помислите само на ону Лубардину слику. И на безброј других слика, поема, прича... које ће настати око те трагедије.Искрено и добронамјерно вам кажем: још имате времена да се прођете те неславне и нелијепе улоге пред историјом и покољењима”.    
     
И добро сам прорекао Вељку Милатовићу: поред свега што је радио и чиме се дичио, он ће остати у историји, прије свега, као Брозов разоритељ ловћенске светиње.
Петар Милатовић, оснивач и уредник ИСТИНЕ, Беч     Али опет, као по некој Промисли, један други изданак тог познатог бјелопавлићког братства, књижевник и новинар Петар Милатовић носи са Острогом, завичајним му светилиштем, у души управо ловћенски олтар који са острошким, краси и најдубље осмишљава, вјерски, национално и естетски, његов сајт
www.istina.at базиран баш у Бечу одакле је управо потекло првобитно зло на Ловћен. Петар Милатовић тако увелико потире недјело свога братственика за кога вели да је од неке споредне гране њихове породице, и доприноси да се величанствена визија Његошевог српског Ловћена настани заувијек у меморији човјечанства.     
     
Разумије се да онда, почетком те 1971, нијесам знао да више нема за Ловћен времена, да је на њему још од маја мјесеца претходне године почео да бијесни пакао који неће престати да хара и пустоши током наредне три године, све  док  под небом Ловћена није изронило садашње здање које више личи на тамницу, на апсану, на барутану, на бистијерну, на контејнер, на приколицу, на огромну длагу или протезу, на огромни јарам, лијес или самар, на подрум, на тешке негве и на што све не, само не на нешто смислено што се може наћи међу људским или природним споменичким творевинама. Писао сам у оном свом ловћенском реквијуму изашлом у Монду на велики бијес Брозових великаша, који су ми већ били припремили мјесто у некој од њихових душегупки, само да су ме могли скучити: Власт је била посве одлучила да добије битку против Ловћена. Трећег љета се доиста доакало планини: капела, њена круна, била је разрушена а врх заравњен, док је један дуги коси туњел, будући мрачни прилаз мрачном споменику, раздирао њене груди. На планини тако упропашћеној, осталој без свог малог хришћанског храма, почело је настајати једно ругобно здање налик на какву асирску гробницу или, ближе нама, на какву гломазну творевину званичне неокласичне умјетности тако драге насилничким режимима. У тој гробници грдосији, достојној градњи свијих градитеља, осуђен је да убудуће чами прах пјесника слободе”.
 

Четворогодишњи пакао на Ловћену из кога је изронило садашње чудовишно здање,
хибрид два тоталитарна зла, фашистичког и комунистичког,
што га отвара Вељко Милатовић,изјављујући да је то стравило Ловћен узвисило и украсило!!!      

Рушење Његошве капеле почели су Аустријанци у Првом светском рату, обновио је Краљ Александар 1925 године, а бечко-ватикански црни план реализовали су комунисти и усташе 1974. године!      А ево и неколика конкретна податка о чудовишном јарму намакнутом слободарској планини: његова дужина 37 м, његова ширина 15,5 м, његова висина 11 м, дубина укопних му темеља 5 м, висина Његошевог кипа у сједећем ставу 3,74 м, ширина 1,4 м, тежина 28 тона, висина Његошевих чуварки-каријатида 4,33 м, а тежина  сваке по 8 тона, док је број степеника које воде кроз ону полувертикалну јаму у којој владају смрад и влага, 461! Брозова ропска антисрпска Црна Гора, чија је престоница деценијама носила његово име и зорила се њиме, добила је најзад своје достојно знамење, свој храм који је, 28 јула 1974, свечано отворио главни извршитељ пакленог наума, Вељко Милатовић, вичући овако што га грло носи : « Ево од данас Његошев Ловћен виши за један испуњени дуг нашег покољења великом пјеснику, за ново дјело инспирисано њиме! Ово је тренутак кад с Његошем сраста гранитна ријеч нашег времена и нашег човјека  Каква чемерна гранитна ријеч кад је онда харало празно идеолошко фразирање !
Вјерност највишим српским светињама: Матија Бећковић, др Амфилохије Радовић и Комнен Бећировић пред иконом Ловћена, маја 1975 у Паризу     Какав Ловћен виши кад је физички  смањен бар за десет метара, а духовно обурдан у понор! Но ево још један бисер који би могао ући у неку антологију досаде и глупости: «Том Његошу, горостасу – пјеснику борбе непрестане и визионару, подигосмо овај споменик на Ловћену, иако увјерени да је највећи споменик Његошу, његовој ствралачкој самовољи  - баш тако је рекао - и слободарским хтјењима – слободна Црна Гора у слободној заједници равноправних народа и народности социјалистичке и несврстане Југославије ». Само што још није клицао да живи друг Тито, вођа и учитељ тих народа и народности!
        
     
Ипак велико разочарење за Вељка Милатовића и булументу значајних оброженика из Црне Горе и осталих братских Република, који су се тог дана били окупили на врху унакажене планине, било је одсуство самога Броза који је био сатанска душа цијелог подухвата!  Умјесто да се сам појави, послао им је, да га замијена, једног од својих најгорих србијанских слугатора, Петра Стамболића !  А сав овај ужас од Ловћена и од црногорске историје, чињен је управо због Броза и ради Броза ! То свједочи и признање које су чланови Одбора за маузолеј, силазећи тог 28 јула са Ловћена, похитали да одају Брозу, једнодушно одлучивши на својој последњој сједници одржаној на Ивановим Коритма, поред згомилане ловћенске светиње, да му додијеле златну медаљу са Његошевим ликом ! Можда их није удостојио својим присуством једноставно  зато што их је презирао, или што је онда имао  пречег посла: да постави лагум у темеље Југославије, такозваним Брионским уставом управо од  е 1974, којим су Републике практично постале државе у држави, а покрајине Косово и Војводина, државе у Републици Србији! Тако је та година била двоструко кобна по српски народ.
 

Лубардин Сумрак Ловћена  у виду чудовишног бика који хара Ловћеном,
као метафора зла које хара српским земљама од 1941 до наших дана,
укључујући ту и дивљачки рат Нато-а против Срба  

      Ето на какво је све безакоње, на какав ужас, на какву антисрпску помаму и покару, на какво организовано лудило које је, сем тога коштало баснословне суме, Лубардина апокалиптична визија била одговор с тим сто чудовиште које хара Ловћеном почетком 70-их, исто је оно које харало српским земљама од 1941 на овамо.
Апокалиптички сумрак разума: Детаљ из Новог Сада у току зликовачког НАТО бомбардовања 1999. године     Имајући у виду да је разорени Његошев Ловћен био симбол српске славе и величине, српска донебесна вертикала како географски тако и још више духовно, Лубардин  Сумрак Ловћена је истовремено сумрак Српства у читавој другој половини
XX-ог вијека, како у Црној Гори тако и другдје, метафора његовог страдања под фашистима, комунистима и данашњим евро-атлантистима. Лубардино минотаурско чудовиште које махнита Ловћеном и претвара га у очај и пустош, добило је планетарне, космичке размјере ратом Нато-а против српског народа. Јер, дивљање Лубардиног бика је такође дивљање Нато-а кога су, својим запомагањем, својом кукњавом и дерњавом, подпалили српски душмани, све сами Брозови миљеници, да сије ужас, смрт, разарање и уранијумски отров по српским земљама. И заиста, бурукање ловћенског храма од стране монструозног бика, било је само увод у бурукање од стране те исте немани безбројних српскх храмова, домова и гробова по Босни и Херцеговини, по Крајини, по Косову и Метохији на које се звијер, под видом неоусташтва, бошњаства и арнаутлука, окомила. У ствари Сумрак Ловћена је у најширем смислу сумрак разума како српских неприајтеља, тако и једног доброг дијела Срба заслијепљених кобном бољшевичком идеологијом, рођеном сестром фашистичке.  

Лубардина неман као отеловљено расрбљавање Црне Горе       

      Међутим, ма да је Лубардина неман коју је Броз још 1941 пустио с ланца, успјешно развјенчала Србију и Црну Гору, она  још није обавила читав посао, будући да наставља да увелико хара и бурука по српској души црногорског народа, разбаштињујући га, ударајући на његов миленијумски идентитет, дивљајући по његовом језику и његовом писму, његовој духовности, вјери и историји.
    
У тој пустоши коју разуларена звијер оставља иза себе, њени чувари и њивитељи који су је примили у аманет од Броза, њеног родитеља, намичу црногорској српској души нешто неприродно, одурно и туђинско на слику и прилику оног зиндана на Ловћену у коме чами утамничен Његошев прах.
Петар Петровић Његош: његово антологијско величање Српства ушло је у све светске енциклопедије!     Његош је живио Српством, изгарао њиме, борио се за његово васкрсење, славио га и опјевао у химнама узвишеним, а Дукљани не дају ни поменути Српство већ га проклињу и у камен затуцају! Написао је сва своја дјела, као и други великани Црне Горе, ћирилицом , а они је затиру и Његоша са Светим Петром, краљем Николом, Марком Миљановим, Љубишом и толикима другима, латиниче! Сводећи их тако на своју мјеру, они их својатају и сажаљевају а почињу и да вриште на њих, као што то чине са Лубардом, јер наводно ни Лубарда ни они нијесу знали ко су ни шта су, већ су чекали Дукаљане да изроне из мрака историје и просвијетле их! Јасно је да Лубардин бик није био никад толико у свом елементу колико у последњој деценији, угојивши се, нарставши и претворивши се у праву нездраву облачину на кристално чистом српском миленијумском небу црногорске историје.
     
     
Ето таква је позадина Лубардине слике Сумрак Ловћена, њено поријекло, њен настанак, њена изражајност, њена метафоричност, њена пророчанска обистињеност, њена моћ! Ваљда никад ниједан умјетник није створио једно дјело које, полазећи од једног датог непочинства, изражава сва остала уназад и унапријед почињена над једним народом током више од пола вијека! Ето зашто садашња званична Црна Гора прећуткује Лубардин Сумрак Ловћена! А како и не би кад баштини управо оно што је довело до тог сумрака, а то значи наслеђе двије тоталитарне пошасти
XX-ог вијека, фашистицке и комунистичке, које су мориле српски народ мимо друге народе на земљи, а којима се сада придружила и трећа, мондијалистичка.
      Тако се у данашњој Црној Гори славе Блажо Јовановић и остали бољшевици истовремено кад и Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија! Или жестоки комуниста Вељко Милатовић и жестоки антикомуниста Крсто Поповић, џелат и жртва, помирени у антисрпству које је током последње деценије до патолошких размјера сасвим непотребно развила садашња власт у Црној Гори! Велича се Петровданска скупштина од 12 јула 1941, кад је проглашена наводно независна Црна Гора под чизмом фашистичке Италије, али и 13 јули кад су, свеопштим народним устанком који су затим узурпирали комунисти, та одлука поништена, а кључна особа те независности, Секула Дрљевић, убрзо прогнан од самих Италијана у Сан Ремо, да би отуда побјегао у Загреб под скут Павелића, а затим у усташки Земун гдје се настанио у улици Адолфа Хитлера! Већ како то стварност, да не злоупотребљавамо овдје ријеч Промисао, умије да намјести. Његов фалсификат народне пјесме Ој свијетла мајско зоро! узет је као данас као црногорска државна химна! И док ову усташку рагу  величају као “идеолога црногорске нације”, дотле  витешког краља Александара за чије је вријеме Црна Гора била већа него икада, обухватајући Метохију, дио Херцеговине и Приморје са Дубровником, проклињу и називљу монархо-фашистом, или једноставно фашистом, иако је са аустријским канцеларом Долфусом био прва знаменита жртва фашизма у Европи!  Љетос смо такође сазнали да ће тај талас вампиризма који је захватио Црну Гору, ускоро избацити на Цетиње, вјековно српско почивало, протјерани кип из Ужица Јосипа Броза,  виновника зла на Ловћену међу толиким другима.  
      
Витешки Краљ Александар I Карађорђевић обновио је Његошеву Капелу на Ловћену 1925. године после аустријског рушења у Првом светском рату     
Скида се свака одговорност са Аустрије за непочинство над Ловћеном 1916, и наваљује на Србију, како би се оправдало оно извршено над њим од 1970-1974 ! Тако у монографском лексикону Црна Гора, изашлом 2002, можемо наћи да су Аустријанци 11 јануара 1916 заузели Ловћен, да су, умјесто Његошеве капеле, хтјели да подигну споменик њиховом цару Фрању Јосифу, али ни трага од наредбе из Беча да се уклони Његошев прах са Ловћена и гранатама проваљена Капела препусти муњама и громовима, јер су “аустријске окупационе  власти морале да се помире да на врху Ловћена нема мјеста ни за кога осим за Његоша”! Што је једно обично маштање, само да би се замумуљила истина о Ловћену и даље наставило са оптужбама на краља Александра! Као да никад Беч није наређивао да се скине Његошев прах са  врха Ловћена, а тиме да се  он разори као свесрпско национално светилишта! И као да никад хрватско-аустријски генерал Стјепан  Саркотић, “освојитељ Ловћена”, није добио  на сопствено тражење од цара Карла титулу “барон фон Ловћен”, а онај други чисто аустријски генерал, Игнац Тролман, звање “фон Ловћенберг”!  Истовремено се оно садашње ругло на Ловћену, које је увреда свему па и самим небесима под којима је, и даље сматра правим спомеником Његошу, иако се фамозно братство и јединство, у име којих је ругло и настало, сурвало у мору несрећа, али стравило још горе стоји као олупина једног великог безумља, насиља, ината! Чак је приликом отварања Лубардине изложбе 27 јула на Телевизији у похвалном контексту речено како је 28 јула 1974, откривен маузолеј на Ловћену, дакле нешто што је проузроковало дубоку патњу великог умјетника Петра Лубарде и бесумње његов прерани одлазак са овог свијета!
 

Узалудна настојања да се обавије мраком ћутања и лажи,
истина о уморству ловћенског храма који у нама стално васкрсава.
Како томе можемо сви допринијети?

      Наравно да је бесмислено колико узалудно и безаконо покушавати да се Лубардино дјело и читаво недјело на Ловћену обавије мраком ћутања, да се игнорише, као што се то ево чинило поводом стогодишњице рођења Петра Лубарде!
     Јер како вели Владика чији нас стихови походе у разним приликама, стањима и збивањима кроза живот, па и  овога пута :
 Плачне, грдне помрчине – могу л' оне свјетлост крити?Свјетлости се оне крију, оне ће је распалити. Доиста, комунистички мрак која је хтио, као што хоће овај дукљански, да се  заувијек зацари над трагедијом Ловћена, да се недјело прикаже као подвиг, ругоба као љепота, лаж као истина, распалио је пламен Лубардиног генија да у виду апокалиптичне немани покаже лице и наличје починитеља непочинства, виновника тадашњих, дотадашњих и потадашњих зала, задовољивши тако највишу правду и истину и давши одушка своме и заједничком болу, што је одлика великих стваралаца. Док српски народ има таквих дјела и таквих стваралаца као што је Петар Лубарда, он не треба да очајава, јер осуда и жигосање зла и немирење са злом равно је потирању  зла  те очишћењу и исцељењу од њега.    
Осим у Боки Которској, у Пиви, у Голији, на Бјеласици, ЊЕгошева капела је васкрсла у Косијереву и васкрсава и другдје, очекујући да васкрсне на Ловћену     
Јер треба само замислити какво би стање било данас да Лубарда није дао маха своме болу и очајању, насликавши трагедију Ловћена, или да се ми остали нијесмо оглашавали, него ћутке и нијемо харање чудовишне немани подносили ? Па налазили би се у пустињи зла које би данас апсолутно царовало у душама, као што царује на унакаженој, обесвећеној, оскрнављеној нам планини. Били би поражени заувијек, као што би то били Срби на Косову, да није било величанственог мита који настао из косовске трагедије, учинивши Србе моралним побједницима, а Турке моралним губитницима за сва времена. Слично је и са Ловћеном, јер, захваљујући управо нашем отпору, сокрушени ловћенски олтар, попут распетог Господа Исуса Христа у чију је славу био подигнут, доживљава непрестано васксење у  нашој души и свијести било ницањем истовјетних храмова по Црној Гори и другим српским земљама, било рађањем умјетничких дјела, књижевних, историјских и литургијских штива кроз која се разоткривају и жигошу зло, направда, лаж и ругоба, а пројављују и побјеђује добро, истина, правда и љепота.
    
     
Са сваким новим подигнутим храмом налик на ловћенски сокрушени храм, са сваком новом сликом и скулптуром надахнутом њиме, са сваком новом пјесмом и сваким новим штивом написаним у славу његову, са сваким  урезивањем његовог лика на гуслима те стављањем на одликовања, на наките и ланчиће око врата, са сваким његовим уношењем у наше компјутере и  разашиљањем по планети – ми учествујемо у обнови ловћенског храма, ми повторавамо племенити гест великомученика краља Александра и светог нам патријарха Гаврила који једном ловћенски олтар из рушевина дигоше и у њега прах Пјесника повратише, ми зацјељујемо једну велику рану српског народа, ми му враћмо његово духовно здравље и наслеђе, ми ограшавамо душу читавих покољења која су на Ловћен поглед упирала и на њега ходочастила, ми ублажујемо бол и утиремо сузе Петра Лубарде и других стваралаца који су се скрнављењу и разарању ловћенског светилишта витешки одупирали, ми поново узгајамао дивни непотребно, сурово и зликовачки ишчупани највисочији цвијет хришћанске цивилизације на свијету, поникао из Његошевог генија, ми вадимо свијетлог Владику из јаме, таме и осаме гдје, ево близу четири дестљећа, чами, ми скидамо тешки јарам са слободарске нам планине, који је мори као што душу нашу мори, ми уклањамо са наше земље једно од ругла свијета наметнуто природи и људима силом на срамоту, ми исправљамо најгору неправду и задовољавамо највишу правду, људску и божанску !
 

                                                                         Морача, љета Господњег 2007   


почетак
преузето са: ИСТИНА.АТ