Српска истина може да надвлада антисрпску лаж,
српски Давид може да победи антисрпског Голијата

      Хтео бих прво да одам признање Петру Милатовићу за отварање трибине Суочавања у расејању преко Истине, свесрпског електронског медија чији је он оснивач и уредник или тачније преосвештеник. Заиста је потребно да се суочимо са самима собом и међу собом, да се саберемо и приберемо, да сагледамо учињене пропусте и грехе, да се осврнемо иза себе на наш ход по мукама којим гредемо ево већ скоро две деценије, пре него што наставимо свој голготски пут који се губи у даљини и где нас свакако чекају друга искушења.
     Међутим, оно што је одмах јасно јесте да се налазимо у развалинама и урвинама Српства, да је оно у стању своје географске разбијености, историјског потирања, духовног расула и пропадања унутра, а да вани остаје и даље приковано на срамни стуб од стране светског бешчашћа удруженог са домаћим.
     Другим речима, Српство западно од Дрине не само да је знатним делом сатрвено, а сасвим у Крајини, у Славонији, у Грахову, у Мостару, у Сарајеву, већ се ради о укидању и оног дела који је остао, Републике Српске; Црна Гора, српска Спарта, тврђава Српства, преобратила се у тврђаву, да не кажем у јазбину анти-Српства; Косово, некад српско светилиште над ким се из хиљаде храмова уздизала химна небесима, разорено и опустело од Срба, претворено је у гулаг, у црну рупу не само у Европи, већ на планети, али, упркос томе, уздигнуто од стране Европске Уније и Сједињених Држава на ступањ друге шиптарске ''државе'' на Балкану; преостала Србија, још увек у рушевинама које је су оставиле бомбе Нато-а, и засијана уранијумским и другим отровом из њих, вероватно је осуђена на губитак Рашке и Војводине; истовремено тај простор је економски препуштен домаћој и страној похлепи, њиме харају милионери, котећи се у великој народној несрећи и беди.

Вани црна слика о Србима наставља да се одржава на телевизији и устаљује на Интернету, у историографији и филмографији: од безброј злочина  почињених од стране Хрвата, ''Бошњака'' и Шиптара над Србима, а већ да не говоримо о злочинима Нато-а почињеним над њима 1995 у Босни и 1999 у Србији и Црној Гори,  ниједан се не показује, већ се сакривају у девет јама, док се и даље труби о ''српским злочинима'', о Сребрници, Сарајеву, Вуковару, Рачку;  Хашка инквизиција истрајава да држи у својим тамницама  и осуђује или смрћу умара српске цивилне и војне личности оптужене за те злочине, док се хрватски, бошњачки и шиптарски злочинци, осим понеког изузетка, да би се наводно показала праведност суда, пуштају као невини на слобуду, или промовишу у државнике; упркос многим доказима добре воље и чак покорности од стране узастопних владајућих гарнитура у Србији од пада Милошевића до данас, упркос њиховим силним заклињањима у западне вредности као што су демократија и људска права, Европа и Америка остају камена срца, одговарајући на сваки уступак, на сваки  пристанак, на свако испоручење тог и тог хашког оптуженика од стране Србије,  њеним кажњавањем, уместо награђивањем!
      Нису ли Европска Унија и Америка након последњих председничких и парламентарних избора у Србији на којима је победила такозвана проевропска коалиција на челу са Борисом Тадићем, одмах признале, за  сву награду Србији, самопроглашену  шиптарску државу на Косову, лишавајући Србију 15% њене треиторије и хиљаду године њене историје? Нису ли убрзо потом погазиле резолуцију Савета безбедности 1244, која је гарантовала какав-такав суверенитет Србије над Косовом и Метохијом,  приступивши стварању мисије Европске Уније, зване Еулекс,  ради учвршћења те чудовишне творевине настале у сенци најцрњих ропских режима, турског, фашистичког, комунистичког и натоистичког?  Као да ће та хетерогена скупина Еулекса коју чине две-три хиљаде административних лица и полицајаца, моћи да заштити преостале Србе и њихове светиње у покрајини, кад то није могло, или није хтело да учини 30- 40 хиљада ванземаљаца Нато-а. Нису ли након јесенашњег гласања Генералне скупштине УН-а, већином од 77 држава, са уздржаних 74, да резолуција владе Србије о (не)легалности  проглашења шиптарске косоварске државе иде пред Међународни суд правде, Европска Унија и Сједињене Државе, оглушујући се о тако речито изјашњавање светске организације, одмах приступиле насилном размештању Еулекса ради подизања и стављања на ноге њиховог чудовишног косоварског недоношчета?! Чак су, неколика дана након гласања на Манхетену повољног за Србију, натерале Црну Гору и Македонију, прве суседе Србије да, признавањем, кумују недоношчету, како би дале пример другим државама широм света које оклевају пред тим чином, да слично поступе. Наводно кад шиптарско Косово признаје Србији братска јој Црна Гора у којој је знатан део народа – ''што се не шће у ланце везати'' - пореклом с Косова и у чијем је саставу била Метохија након 1912, зашто онда  то не би учиниле, рецимо, Египат или Индонезија на другом крају планете, ако ни ради чега другог, а оно ради муслиманске солидарности? А као врхунац свега, дошло је, поздрављено од целокупне европске јавности, додељивање Нобелове награде за мир творцу плана  независности  албанског Косова, одбијеном од стане Уједињених нација, Мартију Ахтисарију, сину бившег официра финске Waffen SS дивизије, рођене сестре шиптарске дивизије Скандербег, што довољно говори о наводној непристрасности овог миротворца нобеловца.
       Знају светски моћници опијени српском крвљу и несрећама, да играју на свим струнама зла! Тако, кад се исцрпу све оптужбе, кад званична Србија задовољи најновије захтеве, кад ухапси Радована Караџића и преда Хагу,  кад се још једном закуне да ће самарићански бранити Косово и нојевски зарије главу песак, онда они, како би дотукли преостали патриотизам у њој,  измишљају  и изналазе у Србији фашизам па чак и његов најцрњи вид нацизам.  И у ту сврху потегну  на лицу места довољно моралних и физичких сподоба, пред које баце нешто евра и долара, као својевремено пред отпораше, или у Украјини пред пораше, да  те сподобе крену улицама Београда и Новог Сада у одбрану Србије и Европе од хидре српског фашизма !
       И док се у Србији одвија то ругло, дотле у суседној Хрватској већ две деценије несметано буја фашизам, а на северу Европе у балтичким државама, посебно у Летонији, правом мезимчету Европске Уније и Нато-а, бесни жестока рехабилитација нацизма која иде дотле да у Риги редовно дефилују још живи ветерани злогласне  Гренадир Wаффен-СС дивизије, да се  њима и њиховом команданту генералу Фридерику Јеклену (Friederick Jecklen), одговорном за покоље стотина хиљада житеља, углавном Руса и Јевреја, у том делу Европе, подиже споменик на главном тргу Риге! А да  при том западни политички  и медијски корифеји који већ деценијама због најмањег греха дижу хајке на Србе, здушно ћуте, као што ћуте наши врли антифашисти и антифашисткиње, и шта више примају у такозвани  европски Савет мудраца, Conseil de sages, задужен да размишља о будућности Европе, једну од виновника тога ревизионистичког ужаса, бившу председницу Летоније, Ваику Фрајбургу! Истовремено се од Срба тражи да уклоне из центра Новог Сада споменик њиховом вођи из XIX века Јаши Томићу, због његове неколике критичке опаске на рачун Јевреја, како би Ефраим Зуроф, директор Визенталовог центра у Јерусалиму, благоизволео примити част коју му нуде новосадски градски оци да постане почасни грађанин њиховог града. За очекивати је да ред дође на Французе и Русе, због много грешнијих и неупоредиво важнијих од Јаше Томића по људски род, Волтера и Достојевског, између толико других, рачунајући ту најжешћег антисемиту од свих њих, Карла Мркса који је доспео међу Србе понајвише захваљујући преводилачком труду Моше Пијаде! Камо среће да је Моша на томе остао, уместо што је, као Брозов делегат у Црној Гори, њен крвник постао!
       Све у свему, изгледа да су Срби, са  Милошевићем или без њега, осуђени да за вечност остану криви, уцењени, жигосани, у гулаг сабијени, на срамни стуб приковани, само што последњих година нису бомбардовани. Толико је свет заражен  вишегодишњом  антисрпском пропагандом да ми, ево управо док радим на овом тексту, стиже писмо од једне колегинице из Удружења стране штампе у Француској (APE), у коме ми вели да је била у Дубровнику,  да је диван град, да је штета што су га српске снаге рушиле, али да је, на радост његових посетилаца,  одлично обновљен! Наравно да она не зна оно што западни медији крију и што само упућени знају, а што је, већ има низ година на суђењу покојном Слободану Милошевићу у Хагу, професор Џон Питер Махер доказао помоћу видео снимака којих је био аутор за време операција око Дубровника 1992, наиме да није било никаквог рушења, ни оштећења историјског Дубровника, осим паљења зграде књижаре Српске православне цркве изведене од стране самих хрватских постројби. А баш, у четвртак вече 4 децембра, беснела је на Другом каналу француске ТВ,  још једна  емисија о Сребрници где су претуране и премераване гомиле костију наводно побијених муслимана у Кравици, где је управо побијено на Божић 1993 близу стотинак Срба, како сведочи сам генерал Филип Моријон, од стране банди Насера Орића, команданта Сребрнице, који се Моријону хвалио да му исламски закони не дозвољавају да оставља живе ратне заробљенике, а кога је Хашки суд, упркос свему томе, ослободио као невиног! Довољно је, само по овом  примеру, међу безброј сличних, судити о том бесудном суду. Уверан сам да ће и овај последњи вал ужаса на Србе проћи, без реакције од стране њихових званичника, као што су до сада многи прошли пустошећи душу и свест милиона у односу на Србе.
          Поставља се питање како је дошло до тог расапа, до тог бродолома, до тог суноврата  Српства? Главни одговор свакако треба тражити у недораслости водећих му људи пред  изазовима насталим великим светским поремећајима, пропашћу комунизма и распадом Совјетског Савеза  у последњој деценији XX века. Поред  неспособности њихових челника да се на време ослободе две велике заблуде, Југославије и комунизма чија су била чеда, поред њихове традиционалне динарске својеглавости, простодушности и наивности такође,  Србима је била кобна несвест истих да се ушло у ново доба човечанства  где медији играју пресудну улогу, где се преко медија, посебно преко телевизије битке губе и добијају. И ту смо управо пред огромним парадоксом : да један од најречитијих народа на земљи, Срби, као што о томе сведочи њихова велика литература, остане скоро немушти у време кад се радило о његовом бити или не бити. То је стога што његове вође, због лењости, због неспособности, због несвести новонасталих прилика у свету, нису развиле неопходну дипломатско-медијску акцију.  Затворен у своју надменост, Милошевић је са својим  већином неспособним министрима  и дипломатама, ћутао кад је требало говорити и дизати галаму до небеса. Један једини пример довољно је речит : један од највећих америчких новинара, Србима наклоњени Дејвид Бајндер из Њујок Тајмса тражио је, уочи трагичних догађаја, шест пута интервју од Милошевића,  а да га није  могао добити!
          Узалуд смо ми неки из расејања, видећи како се диже океан зла на Србе, вапили: није било слуха. За разлику од Хрвата и Албанаца који су ангажовали своју дијаспору и, захваљући њој, добили медијске битке, ондашња власт то није чинила, а још мање то чини садашња. И даље су упућивани у западне метрополе неспособни људи, углавном по партијском или пријатељском избору.
        Био сам на веома посећеној конференцији за штампу српске делегације која је предвођена Ратком Марковићем, једном од перјаница режима, дошла у Париз почетком 1999 да објасни стање на Косову: учинак је, пред шумом камера, био такав да ми је дописник CNN-а на крају рекао: «Сад видим да сте ви Срби највећи непријатељи самима себи». А након фарсе преговора у Рамбујеу, председник српске владе Милан Милутиновић, затајио да саопшти на конференцији за штампу пред шесдесетак новинара у амбасади, најглавнију ствар: ултиматум постављен од стране Запада да Нато трупе окупирају Савезну Републику Југославију или ће доћи до бомбардовања, фамозни Анекс Б, за који се сазнало тек у јеку дејстава Нато авијације над Србима, и то са сајта Нато-а из Брисела. Што се Милошевића тиче, показао је да може да говори и те како бриљантно и убедљиво,  на веома добром енглеском, тек када се нашао на оптуженичкој клупи у Хагу, али је и за њега и за Србе то било  одвећ касно!
      Мора се рећи, иако невољно, да ни босански Срби са Радованом Караџићем на челу, нису били на висини изазова судбоносних догађаја током 90-их,  њиховом тоталном медијском затајеношћу у време хајки на њих о наводно сто хиљада силованих муслиманки, о  тобожњим логорима смрти за које ће и сам Изетбеговић на умору признати да нису ни постајали, о преварама са ТВ масакрима у улици Васе Мискина и на Маркалама, да би све било крунисано преваром о Сребрници, као да војска Насера Орића није била састављена од зликоваца који су харали Источном Босном, већ од мирних становника на које се оборио безразложни убилачки бес Срба. Знам и случај једне нама наклоњене новинарке, Ањес Варамијан са Другог канала француске ТВ, којој је Караџићева ћерка Соња, као шеф за штампу у кабинету свога оца, једноставно исцепала  акредитацију! Такође сам, пре низ година, чуо од једног Караџићевог срадника да они на Палама нису уопште били свесни тог вида борбе нити му придавали особити значај! А кад је Туђманова солдатеска, у мају 1995, завојштила на Славонију, војска Републике Српске није ни мрднула, поштујући неки тајни договор између Караџића и Туђмана који му је узвратио у септембру исте године жестоком офанзивом у садејству са муслиманским јединицама и уз ваздушну подршку Нато-а, на Републику Српску! Само захваљујући Аркановим  Тигровима, није тада пала Бања Лука те би преостали Срби у Босни данас били без престонице. Међутим, велики грех Радована Караџића, због кога од летос испашта као сужањ Хашке инквизиције, јесте што током многих  година свога анонимата под видом Драгана Давида Дабића, није саставио и у свет  пустио, као што смо се надали и чак му неки тражили, своју одбрану у којој би изнео шта се све догађало западно од Дрине у крвавој полудеценији од  1990 до 1995. Био би то већ одавно светски бестселер и немерљив допринос српској ствари. Наравно да ни он, колико ни Милошевић,  ни Шешељ, ни други Срби, није крив пред својим белосветским тужитељима и судијама. Као што Срби уопште нису  били криви за рат ни у Крајини, ни у Босни, ни на Косову, већ су били затечени и водили те нмаетнуте им ратове са лидерима са којима су се затекли.
       У ствари, српска страна остала би тотално немушта и нема у свету, да није било извесног броја нас Срба у расејању са нашим пријатељима, који смо, сопственим средствима, чинили немогуће да се у пакленој орљави лажи, увреда, претњи од стране распомамљених хуманиста острвљених на Србе, чује глас разума, савести и истине. Могла би се саставити једна светла антологија тих наших обраћања, наших вапаја, наших позивања на чињенице и указивања на стварне узроке југословенске драме. Била би то права хроника наше борбе Давида с Голијатом који, додуше, још није побеђен, али који ће то бити на дужој стази.
         Треба признати да, иако нам није пружила потребну логистику, Милошевићева власт нас у тој борби није сметала,  чак је у извесној мери са нама донекле сарађивала, што није био случај са досовском власти која дошла након пада Милошевића 5 октобра 2000. Она је јадница умислила да ће за Србе из истих оних уста који су на  њих годинама бљувала отров најцрње пропаганде која се конкретизовала уранијумским и другим отровом бомби Нато-а, потећи, уз милијарде долара ратне одштете, мелемне и медене речи, тако да су нас који смо са нашим страним пријатељима, годинама носили главни терет медијске борбе за српску ствар, одбацили. Чак су нас, ушавши у логику и у сам жаргон српских злотвора, прогласили националистима и милошевићевцима, само зато што нисмо завијали са  хуманистичким хијенама на Милошевића који је био само изговор да се сломи Србија, као што је  Садам Хусеин био изговор да се сломи Ирак, или као што је последњих година Путин да се сломи Русија, само кад она не би била нуклеарна сила.  На наше позиве Војиславу Коштуници да се оснује Светски одбор за истину о српском народу за што се онда била створила динамика  због огромности злочина Нато-а над Србима, одбор који би располагао једним ТВ каналом на коме  би се износило све оно што су до тада медији крили, сва српска страдања, све неправде им почињене, све њихове жртве, сва њихова стратишта и губилишта - није било ни најмањег одговора.
       Напротив, именовавши вођу Грађанске партије у саставу ДОС-а, Горана Свилановића за министра спољних послова, овај је покупио  с коца с конопца до последњег члана те  своје минорне партије, која већ одавно не постоји,  и послао по севету да попуни дипломатска места. Тако ће касније учинити и Свилановићев наследник Вук Драшковић који ће само у амбасади  Србије  у Паризу наместити петнаестеро чељади из своје странке,  зване Српски Покрет Обнове,  а на чело Културног центра довести своју и своје жене Данице пријатељицу, Бранку Богавац, острашћену Дукљанку и Монтенегринку те поклоницу српских злотвора Исмаила Кадареа и Бернара Кушнера! Знам кад је, пет-шест година пре тога,  побегла са мога предавања,  баш у Културном центру, у коме сам бранио Његоша од хрватских оптужби лансираних увелико на Западу да је он био са неколико других српских великана, идеолог геноцида и етничког чишћења !
       У сваком случају, уместо да пошље у Париз  једног новог Миленка Веснића, тог сокола српске дипломатије  током прве две деценије XX века, Коштуница и Ђинђић су послали једну обичну врану у личности брозоидног  никаквог Танјуговог новинара Радомира Диклића, званог Бацко, који се са својом саветницом-министарком Борком Божовић, бившом стјурадесом ЈАТ-а, одмах бацио на потирање и гушење свега  онога што смо ми са  нашим француским пријатељима годинама радили у одбрану српске ствари.  Ваљда  да је тиме хтео да забашури француски грех према Србима, за што га је, доиста, Ширак ускоро наградио неком оковчином од ордена.  За ове Божје аветиње и за њихове шефове у Београду, ми смо постали већи грешници, него на пример  Солана, који је, као Генерални секретар Нато-а лансирао јата смртоносних птичурина на Србију, или Ширак, који се, у својству председника Републике, обраћао пет пута преко Телевизије француској нацији да објасни и оправда смрт и огањ које су те птичурине, током два и по месеца, бљувале  на Србију,  тртљајући својим гласом трбухозборца како  Нато не води рат против српског народа, већ против Милошевића!
        Колико год да је Милошевићева дипломатија била лоша, Коштуничина и Ђинђићева је била катастрофална. Да не бих о томе дужио у овом ионако дугачком тексту, читаоци  ИСТИНЕ могу да нађу на Интернету, посебно међу мојим радовима на сајту  http://www.tvorac-grada.com/ , пресек те дипломатије који сам онда дао управо на примеру чемерног Диклића и његове екипе, под насловом  Поразни учинак једног амбасадора. Јасно је да нико од ондашњих политичких и медијских личности које су учествовале у злочину против Срба, а које  још играју значајну политичку улогу, као Солана и Кушнер, да не говорим о медијским посленицима, неће никад признати своје грехе према Србима, већ ће у њима истрајавати, као што су то поменути показали, укрепљујући њихову несрећну шиптарску творевину на знатном географском и далеко знатнијем историјском, духовном, културном и уопште цивилизацијском делу Србије, на Косову и Метохији.
        Какав је излаз из тог безизлаза, има ли успињања из овог понора у коме се  Српство налази? Очито је да, пошто вишегодишње удварање, попуштање, метанисање, богорађење пред српским злотворима, или онима који су их наследили, није уродило очекиваним плодовима – о томе је недавно одлично писао Мирослав Лазански у Политици – да треба променити стратегију. Још није касно да се покрене велики вал српске истине светских размера, што се може учинити најширом дипломатско-медијском акцијом у најтешној сарадњи са подвижницима српске ствари у расејању, уз неодложно отварање, које већ годинама заговарамо, Српске светске телевизије на којој би била довољна по једна емисија па да се  истопе многе лажи као лед на сунцу,  да  се  најзад макне са Срба проклетство Сребрнице, Маркала, Рачка и многа друга која ће, ако се настави као до сада,  Србе за вечност морити.  Замишљам да би један од првих гостију на том каналу могао да буде Џон Петер Махер који би, показавши најзад пред целим светом своје видео записе направљене у марту 1992. у Дубровнику, разоткрио  целу  чудовишну превару и подвалу око Дубровника. Исто тако, треба искористити, кроз скупове и медијске наступе где се то може у Србији и вани, долазећу десету годишњицу Нато агресије на српски народ да најзад изроне  из медијског мрака брда злочина које Нато починио над Србима. Иако је, као што смо видели, знатан део човечанства постао антисрпски зверињак, ипак је још остало у њему довољно  људи и жена од савести и истине да  нам помогну у једном таквом подухвату. Као што је лаж заразно деловала на свет, тако би истина на њега могла да делује оздрављуће, а за Србе спасавајуће.
       Дубоко верујем да српска истина може да  надвлада антисрпску лаж, ма колико да се ова у свету зацарила, и да српски Давид може да победи антисрпског Голијата, макар колико да је овај у виду Нато-а  попримио чудовишне размере. Јер Нато почива на лажи која је сатанско својство човека, као што му је истина у којој смо, одлика божанска.