 Комнене Бећировићу, протеклог љета навршило се четрдесет година од рушења, како ви то изванредно кажете, једног од највиших олтара Српства и свијета, Његошеве задужбине на Ловћену. Будући да сте читаво то вријеме, па и од раније, пошто сте већ у освит 1970 покренули међународну кампању у нади да се тај злочин спријечи, остали на служби ловћенском олтару, нормално је да се поводом тога огласите.
Сасвим је тако, још од прошлог прољећа договарали смо се за један разговор на ту тему али сам, силом прилика, веома затрајао, прије свега зато што сам почетком јуна имао удес у париским катакомбама, односно у метроу гдје ме у гужви неко од путника, појуривши у воз при кретању, саплео тако да сам пао на бетон и поломио чашицу на лјевим кољену и јабучицу на десном лакту. Био сам хитно оперисан, остао десет дана у болници, онда скоро педесет дана на клиници на истјазанију односно на рехабилитацији, одакле сам изашао прилично опорављен, да не кажем сасвим стекавши своја крила.
Онда ми је, по повратку кући, требало неко вријеме да се прилагодим нормалном животу, да наставим са физиотерапијом и да решавам неке друге ствари, што је све учинило да прошлог љета, по први пут у четврт вијека, не дођем у Морачу. Тако сам остао ускраћен за излазак сунца врх Градишта, за јутарње злато по врлетима изнад извора Мораче и Љевишким Странама, за сјај морачких небеса, за штедру свјетлост просуту по морачким шумама, за мирисе морачког биља, за пој Мораче, за звездане ноћи над завичајем... Знате, ја се у Морачи осјећам становником васионе. А, наравно, изостало је и виђење са драгим пријатељима.
Стога сам много затрајао, али не би било никако у реду да прође ова година, осјетио бих се недоследним, грешним, а да се о Ловћену не огласим, што овим чиним. У ствари ја сам се, још од рано прољетос, на то спремао с намјером да сакупим материјале настале у вријеме моје борбе за Ловћен почетком 70-их, и да их објавим као зборник. Заронивши у своје архиве нашао сам у њима право благо, око тридесетак чланака изашлих онда у свјетској штампи, већина илустрована ликом Његоша и његовог храма, као и обимну преписку са разним личностима и, тек што сам те материјале стао да слажем за књигу Combat pour un sanctuaire (Борба за светилште), договорену са једним париским издавачем, а која је требало да изађе јесенас, снашла ме недаћа. Она је све успорила, мада сам на клиници, пошто ми је шака укрућене руке у лакту због чега се мјесец дана нијесам могао ни прекрстити, ипак радила, био почео да пишем пролог који обухвата период од више од четири прохујале деценије, који је нарастао до тридесетак страна и који сам недавно привео крају. Али, како се идуће године навршава двјеста година од Његошевог рођења, спојићемо та два датума, срећни и несрећни, па ће тако књига изаћи двоструким поводом.
Јесте ли у току полемике коју је минулог љета изазвала иницијатива митрополита Амфилохија да се Његошева капела обнови у склопу маузолеја?
Јесам, како да нијесам! Током мога лијечења, син Богдан ми је, долазећи да ме види, редовно скидао и доносио чланке са Интернета који су на ту тему излазили у црногорским медијима. А како су наши противници бесомучно реаговали на Владичин предлог да се Капела обнови, опет правдајући Аустрију за рушење Његошеве задужбине на Ловћену 1916 и проклињући краља Александра за њено предивно обнављање 1925, као да та прича није већ одавно препричана, то ме побудило да на клиници испишем цијелу једну свеску гдје њихове којештарије подвргавам сили аргумената, али нијесам стигао да текст коначно обликујем. Уосталом, упућујем их на моју књигу Борба за Ловћен Његошев, изашлу 2002 поводом тридесетогодишњице сламања ловћенског врха и светилишта, у издању Светигоре, и гдје се налазе сви докази. Има, међу мојим видео прилозма на глобалној мрежи, и вече са њене промоције под истим насловом као и књига.
Но, морам признати да ми иницијатива нашег Митрополита, као ни његово пењање уз ону јаметину на Језерски врх да извиди има ли мјеста за Капелу у склопу садашњег зиндана, нијесу нимало били мелем на ране. Разумијем његову жељу да се Његошеве мошти изваде из садашњег зиндана и похране у цркви али, он то боље зна од мене и од свих нас, не могу заједно жртва и џелат, светиња и проклетиња, светилиште и стратиште, Господња творевина и ђаволска јазбина коју градише Брозови богоборци и крстоломци. С друге стране, ако би се прихватило да Његошева капела постане подстанар Мештровићевог маузолеја, тиме би била обесмишљена, обезвријеђена и поништена величанствена борба која је вођена за њен спас и која се наставља, као и све што је речено, написано и насликано у њену славу током покољења. Чуди ме да је Владика то могао превидјети. Не, владико, ако Бога знадеш! како вели у Горском вијенцу.
Па како видите решење?
Решење је наравно да се скине садашњи јарам са Ловћена тим прије што ће га бити лакше скинути, него што га је било на онолику висину испети, и постави негдје друго, а Ловћену да се врати његов вјечни изглед каквим су га биле обликовале природа и Његошев геније, геологија и теологија, другим ријечима вратити на дар Његошу, поводом његовог јубилеја, његову красну задужбину. Заслужио је толико, посебно страдањем свога праха које се увијек догађало у вријеме страдања његовог народа, што ће рећи у доба аустријског, затим у доба фашистичког па комунистичког и сада мондијалистичког ропства. Враћањем Капеле на Ловћен био би такође васпостављен симбол вјечне српске Црне Горе која се, као таква, а не као дукљанска, прославила у свјетској историји. Како је пјевао Алфред Тенисон: О, најмања од народа, ти велика Црна Горо...
 |
 |
Али, власт се са својим присталицама међу интелектуалцима и у медијима жестоко противи повратку Капеле на Ловћен.
Зато што власт упорно ради на разарању хиљадугодишњег српског националног бића Црне Горе, на његовом поништењу, на прекрајању историје. У ствари, садашњи властодржци на челу са Милом Ђукановићем и Ранком Кривокапићем главињају кроз ту пустош од разисторије коју стварају, идући у томе даље од својих претеча из времена фашизма и комунизма. Рецимо, наше многовјековно писмо ћирилица било је сасвим у употреби у доба ове двије тоталитарне пошасти.
Недавно ми је Јован Маркуш послао преко Интернета комлет Гласа Црногорца, који је излазио под окупацијом Црне Горе од стране Италије и, гле чуда, све је ћирилицом, осим текстова на италијанском. Слично је било и у Брозово вријеме кад је огромна већина публикација, како у медијима тако и у издаваштву, те натписа на установама, путевима, споменицима, итд., била на ћирилици. Док је сада, за релативно кратко вријеме, завладало проклетство латинице натурено од стране власти. Било би нормално да властодржци објасне, пошто се већ толико размећу црногорским идентитетом, како то да се тај идентитет потврђује кроз латиницу, а не кроз ћирилицу на којој је сво књижевно и остало цивилизацијско наслеђе Црне Горе?! Међутим, они то никако не чине, праве се невјешти, по оној библиској да безаконици лажу себе у очи.
Није то једини парадокс данашње власти.
Наравно да није, и требало би много више од једног разговора да се они наброје и анализирају. У ствари, она је сва у парадоксима, у располућености, у раскораку са историјском истином и садашњом стварношћу. Што из надмености и ината, што из незнања и идеолошке заслијепљености, што из залуђености њиховом државом, што из комплекса ниже вриједности према свјетским моћницима, жељом да им угоде и задрже њихову милост а тиме и своју владавину, главари гоне своје. Тако, на примјер, утјерују у лаж Његоша који изричито каже: Сваком громко говорим, српски пишем и зборим, а они преврћу језик и кажу није него црногорски па још Његоша преводе на ту накараду од језика! Слично кукумавче над судбином краља Николе и проклињу унука му краља Александра што га је лишио престола, а неће ни да чују за његово жарко српство нити за његов величанствени зов Онамо ‘намо за ослобођење Косова од петстогодишњег турско-албанског ропства! Штавише, похитали су да признају, као државу, поново поробљено, разорено, расрбљено, распето Косово од стране Арбанаса у сјенци Нато апокалипсе над Србијом 1999! Као што га исти поробише у сјенци бајонета фашистичких сила Осовине 1941! К томе, народ живи Његошевом круном Ловћена, а они Мештровићевим бољшевичко-усташким зинданом! Народ живи Српском православном црквом, а они дивљом сектом распопа Мираша Дедејића! Народ живи Вуком Караџићем, великаном европске културе, а они некаквим Аднаном Чиргићем! Народ живи Немањићима славним у историји свијета, а они усташким богобитинама, Секулом Дрљевићем и Савићем Марковићем Штедимлијом! Народ живи Косовком дјевојком и царицом Милицом, а они Олбрајтовком, Клинтоновком, Ештоновком и разним другим женским и мушким сподобама такозване међународне заједнице!
Посебна је приче стављање Црне Горе у турско економско, а тиме и у остало ропство, доводећи Турке да опет газдују под Требјесом, а можда и под Горицом, гдје су газдовали и господарили триста година и одакле су једва истјерани! Не хтједоше дати нашем успјешном пословном човјеку и задужбинару Даки Давидовићу из Голије са врата Никшића да преузме Жељезару, него је дадоше Баш Челику, хтедох да кажем Тош Челику из Мале Азије за бакшиш од 100 000 евра да опет Црногорци и Херцеговци надниче и кулуче Турцима! Заиста је било жалосно и понижавајуће гледати оне раднике како протестују пред турском амбасадом у Подгорици не би ли остварили своје право на иоле пристојну зараду! А љетос се могло чути на TV Montenegro како би Турци могли и Морачу потопити, пошто је нијесу могли поробити! И то се ради у вријеме кад је у пуном јеку динамика повратка Турске на Балкан, као што о томе свједоче све чешће изјаве премијера Ердогана и његовог министра Спољних послова, Ахмета Даватоглуа! Треба бити слијеп код очију па то не видјети.
Значи на дјелу је одрицање од самог себе, потирање сопствене историје, расрбљавање, преправљање народа...
И то добровољно одрицање каквог данас нема под небесима, а какво не познаје ни историја, осим под присилом од стране освајача и поробљивача, а преправљање народа какво се дешавало само под комунистима. Међутим, што ме још фрапирало читајући Глас Црногорца из времена италијанске окупације, јесте до које су мјере ондашњи поносни Црногорци славили велику Италију и Дучеа и радовали се напредовању Хитлерових хорди у Русији. Таман, као што ови данашњи славе Европску Унију и Нато и хрле у загрљај овог шиптарског најамника, српског крвника и свјетског разбојника који, под видом да шири људска права и демократију, подвргава огњу и мачу читаве народе, пљачка њихова богатства, сије смрт и разарања. Они у свом удварању Натоу иду дотле да су, добровољним слањем оних тридесетак војника у Авганистан, хтјели да макар симболично допринесу побиједи Натоа над талибанима, али не само да их Нато није побиједио, већ мора да бјежи из те земље, као што мора да бјежи из Ирака, а вјероватно ће и из Либије, остављајући за собом пустош и пакао. Међутим, јасно је да је крајњи паклени циљ Натоа, његов разлог постојања, raison d’etre, господарење Запада свијетом које води управо преко уништења Русије, што нашим поклоницима Натоа изгледа ни најмање на памет не пада. Или се можда надају да ће Монтенегро с Америком и другим велесилама свијет дијелити, ако од њега што остане у случају да Нато оде толико далеко у свом безумљу и удари на Русију.
То је заиста изазовна и актуелна тема самим тим што се појачава пропаганда за улазак Црне Горе у Нато, али да се вратимо Ловћену.
Свакако! Заправо да видимо шта може конкретно да се учини да би се повратио вјечни изглед Ловћена за двјестагодишњицу Његошевог рођења, или бар да се за то створи неопходна клима у јавности, пошто би се радило о огромном подухвату у сваком погледу. Но основе су већ бачене, темељи постављени од стране нашег Одбора за обнову ловћенског врха и светилишта који је успјешно дјеловао почетком 90-их, а чија је дјелатност у знатној мјери садржана у мојој поменутој књизи, али и у мноштву текстова који су тада изашли у штампи и који би је увелико допунили, ако би се ти материјали, које углавном имам, сабрали и укоричили. Преостаје да се то учини што прије, а затим све постави на Интернет, као и још друге двије важне књиге, Његош и Ловћен Љубомира Дурковића-Јакшића и Сумрак Ловћена, обје изашле 1971. Ту је и хрпа докумената које сам својевремено пронашао у бечким архивама о читавом плану аустријске царевине да Ловћен изгуби ореол светилишта, како дословно стоји у једном од тих докумената, наравно скидањем Његошевог праха са Ловћена и рушењем његове задужбине.
То би био само дио једне велике акције коју је у наредној години неопходно развити скуповима, богослужењима у црквама, новим књижевним и ликовним па и музичким остварењима, ковањем златника са Његошевим ликом с једне стране и његовог храма с друге, прилозима на Интернету, и тако даље. Посебно би требало да Његошев јубилеј буде прилика да се сасвим до краја расвијетли и разобличи злочин почињен прије четири деценије на Ловћену, што би представљало већ први велики корак ка уклањању море са врх Црне Горе и ка васпостављању њеног правог знамења, Његошевог завјетног храма, а тиме и повратка Црне Горе самој себи, дакле у крило Српства које је Његош славио и узносио до небеса.
Разговор водио др Иван Радовић |
