Поводом утамничења и изручења Ратка Младића Хашком суду

Разговор са Комненом Бећировићем

Комнен Бећировић, маја, 2011. у Паризу

Комнене Бећировићу, ви се већ више од двадесет година колико траје голгота српског народа, започета распадом Југосавије, борите за правду и истину о Србима који су постали предмет свеопште сатанизације. Да не говоримо о вашим безбројним текстовима, о вашим књигама, као што је Косовска трилогија, о вашем учешћу на многим тртибинама, довољно је видјети само на YOU TUBE знатан број ваших ТВ наступа па схватити размјере вашег ангажовања. Огласили сте се поводом многих значајних, судбоносних догађаја па предпостављмо да желите да то учините и сада након хапшења и изручења генерала Ратка Младића Хашком суду.

Свакако да желим утолико више што сам сво вријеме рата у Босни дубоко саосјећао са нашим тамошњим страдалним народом и настојао да се укаже који зрак истине у мрклој медијској ноћи која се била зацарила у Француској, као и другдје на Западу, у односу на догађаје у Босни, Херцеговини и Крајини. У ствари, ја сам још уочи југословенске драме кад су се стали појављивати прве лажи и клевете на наш наш рачун у западним медијима, имао осјећање, заправо предосјећање које се граничило са виђењем, да су ствари лоше кренуле по нас Србе, да се на нас ваља океан зла, па сам још далеке 1990 године упутио у Монду вапај Justice pour les Serbes , « Правда за Србе » , пред неправдом која се тада стала надвијати над нама. Вапај предсказујући, јер се отада, током више од двије минуле деценије, није престао обистињавати и та неправда попримати свјетске, у ствари васионске размјере будући да је овај наш дио свемира, током многих година, јечао од силне вике и галаме на нас и да се из њега водио најстрашнији рат против нас, бомбардовањем од стране Нато - а прво прекодринских Срба, а затим Срба у Србији и Црној Гори.

Па, ево се, утамничењем и предајом бесудном Хашком суду српског хероја и мученика Ратка Младића, то проклетство, кад је донекле било уминуло, увелико разбуктало. Требало је протеклих дана гледати на свјетским телевизијама како поново бијесни сав антисрпски кошмар са том новином што се сада Ратко Младић третира као « балкански касапин » или « балкански џелат » , пошто је дуги низ година тако био називан Слободан Милошевић. Озвијереним западним хуманистима, који су показали своје лице и наличје управо на Србима, увијек је потребна нека жртва да се на њој иживљавају и утољавају своју жеђ за злом, што су овог прољећа до миле воље чине над Кадафијем. Хапшењем генерала Младића, 26 маја 2011, приређено им је право славље! Опет се Срби прикивају на срамни стуб , опет се проглашавају зликовцима и истребитељима босанских муслимана, Хрвата, косовских Шиптара. Ни ријечи од тога да је Србима у Босни, као и другдје на просторима Југославије, рат био наметнут и да су га они водили у чистој самоодбрани. Међутим испада, што се могли видјети и из оптужнице читане од стране судије Алфонса Орија, да Бошњаци, Хрвати и Шиптари нијесу Србима, не само никакво зло никада нанијели, него им чак ни воде натрунили. Као да уопште нема српских стратишта по Крајини, по Босни, по Косову!

Тај нови талас сатанизације је за сада једини учинак хапшења и испоручења бесудном Хашком суду остарјелог, обољелог, намученог, поскитаног од немила до недрага генерала Младића. Далеко од тога да је тиме скинута љага са српског народа, како рече предсједник Тадић, она је на њега још више набачена. Оно чега је власт трбало да буде посебно свјесна јесте да је генерал Младић прешао у легенду и мит, као што о томе свједочи безброј пјесама и прича о њему, а мит се не хапси нити испоручује бјелосвјетском бешчашћу да му оно суди и иживљава се над њиме.

Али тај поступак се једнако објашњава и правда притском међународне заједнице на Србију и њеним уласком у Европу...

Какве међународне заједнице, безаконице и крвомутнице! Ту улогу је, у ствари, узурпирало неколико западних држава са Америком на челу које ведре и облаче сходно својим интересима који се, употребом Нато топуза , остварују на најгрубљи начин под плаштом борбе за људска права и демократију. А знамо да коме закон лежи у топузу / трагови му смрде нечовјештвом , што је овдје савршено случај.

Само за протеклих дванаест година та проклета међународна заједница водила је четири страховита заправо апокалиптична рата : против Србије, против Авганистана, против Ирака и сада против Либије, свуда проузроковавши бескрајно више зала од оних којима је наводно хтјела да нађе лијека. То је управо тема мојих текстова La v é rit é sur le Kosovo en marche , L ' aube de l ' Odyss é e ou le cr é puscule de la M é diterran é e , La Serbie et la Libye , s œ urs en martyre du m ê me mal , Douze ans de d é sastre des Occidentaux au Kosovo et dans le monde , које сам зимус и прољетос објавио на мрежи M é dias France Libre , а који су преузети на мноштву сајтова. То показује да постоји расположивост за истину, да све душе и савјести нијесу зарасле у коров лажи, само што истини треба помоћи да доспије до оних који на њу нијесу огуглали и просвијетлити оне који то јесу , а за то, пошто већ не може на ТВ каналима, постоји Интернет.

А што се тиче улазнице Србији за Европску Унију, на чему званична Србија инсистира... ?

Изгледа да властодржици, како у Црној Гори тако у Србији, уопште не прате збивања у Европској Унији, него живе у илузији да је Европска Унија обећана земља и настављају да гледају на Брисел као што су њихови духовни, а некима и стварни родитељи и прародитељи гледали на Москву. Па још кад се чује како кликћу: «Европска Србија, Европска Црна Гора!», као да Србија и Црна Гора већ географски и цивилизацијски европске! Слично својим идеолшким прецима који су, укотвљени у комунистичкој идеологији, једнако понављали: социјализам, самоуправљње и несврстаност, они, запарложени у мондијалистичкој идеологији и фразеологији, понављају у свакој прилици: Европска Унија, Нато, евро-атлантске интеграције. Довољно је да дође неко из Брисела у Црну Гору или Србију, Штефан Филе или Кетрин Ештон, па да се готово заори: «Благо нама задовијек!» Као да је дошао сами Месија.

Умјесто да покушају да неке ствари објасне својим саговорницима западним моћницима кад већ њихову милост уживају, они на све аминују и само што не скачу и узвикују: «Јесте, Свијетла Међународна Заједнице! Јесте, Свијетла Европска Унијо!» Донекле као што је онај адвокат Алексић кога су одредили да брани Младића при његовом првом извођењу на суд, стално ђипао и узвикивао пред хашким судијама: «Јесте, Честити Суде! Јесте, Честити Суде! » А свакако да такво понашање одсликава и један атавизам из времена кад се говорило: «Тако је, Честити Пашо!» Или: «Тако је, Свијетли Господаре!»

У кратко, ругло и понижење! Као што је ругло и понижење недавни долазак, уз дебелу плаћу, проклетиње, крвника и блудника Била Клинтона у Црну Гору, а који, да понижење буде веће, није ни знао да је у Црној Гори, већ је мислио да је у Македонји! Али за таква и слична понижења ће се Ранко Кривокапић с дружином свакако светити истурајући бијес на владику Амфилохија и на цркве које подиже, на Српство, на Немањиће... Што више ови поносни Црногорци пузе пред свјетским моћницима, то се више барече над својим људима!

Врхунац је ипак војни самит Нато- a 13 јуна у Београду над којим је, као и над читавом Србијом, прије дванаест година, Нато разбојнички дивљао седамдесет осам дана и ноћи! Но не изненађују ме толико домаћини скупа колико неки међу виђеним Србима које је било за очекивати на протестном скупу предходног дана пред Филозофским факултетом, али који су грдно затајили!

Јасно је да власт, како у Црној Гори тако у Србији, игра све на једну карту, све приноси на жртвеник Европске Уније...

Што је крајање неразумно, прво зато што је она према нама велика грешница, будући да је, док се сама градила, крваво разградила свој праузор, такорећи своју прародитељку, Југославију, која је, као Европа у малом, постојала 70 година. Друго, што је најважније, низ чинилаца указује да Европа пролази кроз озбиљну кризу која може да се заврши њеним распадом. Да поменем само неколико невоља са којима се суочава Европска Унија: економски колапс неких чланица, Грчке, Ирске, Португалије, а слична опасност пријети Шпанији и Италији, док друге, као Француска и Енглеска плеају под великим дуговима; слабљење сопствене економије у многим областима због преплављености европског тржишта јефтиним производима из Кине и других азијских земаља; огромна незапосленост услед делокализације предузећа управо у азијске или источно-европске земље због далеко јефтиније радне снаге, што ствара социјално незадовољство; несигурност евра као заједничке монете чија би пропаст изазвала пропаст Европске Уније, као што су то зимус признали Саркози и Меркелова; све теже подношење од стране старих европских нација диктата које им намеће Брисел, посебно губитак сопственог суверенитета и идентитета чему увелико доприноси тешка интеграција огромних маса имиграната из муслиманског свијета и немогућност остварења мултикултурног друштва; зависност од Америке која Европу увлачи у своје ратне авантуре, која стално подгријава у Европи омразу на Русију и која упорно настоји да на европском тлу постави ракетне базе под изговором да контрира наводној опасности од Ирана, а у ствари ракете су упрене против Русије.

А није ли парадокс да, на примјер, Белгија у којој је сједиште европске владе и Нато - а, нема своју владу већ годину дана, јер двије етничке групе, Фламанци и Валонци, које је сачињавају и које никад нијесу ратовале, не могу да се сложе ?

Утолико теже могу да се сложе народи са разних крајева континента, поготово они који су вјекове провели у сукобима и неслози . Управо поводом Белгије, неки европски аналитичари су поставили питање опстанка Европске Уније, али је код нас свако озбиљно размишљање о Европи замијењено обичним бенетањем и егањем о Европи. У ствари, Европа се из темеља љуља и бојати се да је она обична утопија, прије земља недођија, него што је обећана земља. То наравно не значи да треба остати ван Европе, каква је да је и колико год да потраје, али треба сачувати извјесну дозу разума и сопствени маневарски простор. Посебно не подлијегати разним уцјенама, као што то чини Србија : јуче дајте Милошевића и друге српске високе званичнике, данас Младића, сјутра Косово, прекосјутра Рашку и Војводину, док се све сведе на ништа попут шагринске коже у Балзаковом роману. Може се десити да Србија уђе у Европу сведена само на некадашњи Београдски пашалук.

Међутим, захтјеви се неће ограничавати само на одрицање од својих територија, него и од своје историје, културе, наслеђа до самозатирања. На примјер, један од корифеја међународне заједнице, вишегодишњи ратнохушкач на Србе, а затим гаулајтер и саучесник најцрњих злочина на Косову, Бернар Кушнер, тврдио је како су српске народне пјесме, које су узносили највећи европски умови као Гете и Мицкијевич и које су ушле у ризницу свјетске поезије, узрочник југословенског зла! Кад се напаст једном препусти и још кад се уђе у њену логику, као што то чине наши главари у Србији и Црној Гори, онда она нема граница. Ако се настави овако, једног дана се неће смјети помињати ни Свти Сава, ни кнез Лазар, ни вожд Карађорђе, ни Његош кога су, уосталом, хрватски пропагандисти на Западу прогласили геноцидним пјесником, као што су бошњачки набиједили Андрића да је оцрнио доба турске владавине у Босни.

Постоји на Интернету ваша одбрана Његоша и Андрића од тих оптужби.

Јесте, постоји моја одбрана Његоша под насловом Apologie de Niegoch гдје сам показао до које су мјере највећи Хрвати, међу којима Људевит Гај, бискуп Штросмајер, Петар Прерадовић, Владимир Назор, Густав Крклец, Антун Барац, Иван Мештровић славили Његоша и окивали га у звијезде, осим што му је Мештрвићево дивљење било кобно због рушења капеле на Ловћену. А у мојој одбрани Андрића, насловљеној L ' ombre du r é visionnisme sur l 'œ uvre d ' Ivo Andritch , показао сам кроз свједочња домаћих и страних аутора о Босни, сву бесмисленост оптужби против њега.

Да ли је за Младића било алтернативе и које ?

Јесте, постојале су бар двије. Једна је била чисто конкретна мјера, наиме да је сами врх власти омогућио да се Младић у највећој дискрецији благовремено склони на сигурно мјесто у самој Србији или се, рецимо, пропрати у Русију - што ми је ових дана рекла и једна значајна француска личност - или пак у Свету Гору. То се могло учинити док је Војислав Коштуница био предсједник Југославије, а затим премијер Србије, утолико прије што је он подржавао босанске Србе и ишао код њих на Пале током рата.

Међутим, постојала једна друга далеко боља алтернатива, а то је да се српске стране радило на истини о трагедији на просторима екс - Југославије односно Босне и Херцеговине, што није је уопште чињено, будући да је досовска гарнитура која је дошла на власт након свргавања Слободана Милошевића 5 октобра 2001, живјела у илузији да ће Запад мазити Србију након што је у црно завио. И ту сам имао право виђење, не зато што сам неки видовњак, већ просто зато што сам се налазио на извору антисрпског зла и са њим се годинама носио, па сам одмах писао Коштуници да треба неодложно основати Свјетски одбор за истину о српском народу, која је онда била добила извјесну динамику, будући да су злочини Нато - а у Србији били толики да су чак шокирали дио западне јавности. Могли смо онда саставити једну елиту људи од савјести и истине из разних земаља. Истовремено се наметало оснивање министарства Истине у оквиру владе Србије које је је могло да предузме и води једну велику акцију очишћења српског народа од љаге која је на њега током година натурана. А било је, још од раније, предлога од нас из дијаспоре о оснивању једног међународног српског ТВ канала на коме било објелодањивано све што се током многих година сакривано или изопачивано на западним ТВ мрежама.

Каква је била реакција ?

На жалост, никакава! Коштуница не само да није одговорио, него са својим министром Спољних послова Гораном Свилановићем који преклињао Холбрука да Србију ослободи Косова, поставио као амбасадоре у западним метрополама блиједе и биједне личности, као у Паризу бившег Танјуговог новинара, без иједног чланка, Радомира Диклића званог Бацко. А њему уз кољено, као министарка савјетница и директорица Културног центра, именована је бивша стјурдеса ЈАТ - а, Борка Божовић, власница галерије « Хаос » у Београду, која је са својим патроном направила такав хаос да смо ми, који смо са нашим француским пријатељима носили годинама српску ствар на себи, наједном били набијеђени да смо милошевићевци само зато што са антисрпским чопором нијесмо током ратних збивања завијали на Милошевића. Замислите до које мјере је та несрећна особа махнитала већ самим тим што је у излог нашег Културног центра у самом срцу Париза, гдје дневно пролазе хиљде особа, била поставила постере са сликама из филма « Србија нулта година » једног од најтровнијих србомрзаца на свијету, Бернара - Анри Левија, великог идолопоклоника Алије Изетбеговића. А зна се да је овај главни виновник рата у Босни и Херцеговини, прво, као аутор фамозне « Исламске декларације » , друго, као прекршилац Лисабонског споразма који је Изетбеговић био подписао са Радованом Караџићем и Матом Бобаном почетком 1992, o троједној Босни.

Што не значи да сте ви бацили копље у трње.

Не, разумије се да не! Ми смо, као и до тада, наставили да радимо што смо могли, али су нас демократе из Београда и даље бојкотовале, да не би њихове мондијалистичке промотере и подсјећали на њихова непочинства према Србима. У ствари, колико је Милошевић неумјерено пркосио такозваној међународној заједници, толико су јој се они неумјерено удварали. А она им је непрекидно узвраћала ћушкама: није обештетила Србију, као што је било обећано, за претрпљена разарања од стране Нато - а ; није ништа чинила да се 200 хиљда Срба прогнаних са Косова, врати на своја огњишта; налазила се у сталном дослуху са својим штићеницима у Приштини, и упорно затварала очи над албанским починитељима злочина над Србима, док је једнако тражила хапшење и предају оптужених српских цивилних и војних личности Хагу ; представила је шиптарски погром над Србима у марту 2004, као међуетнички сукоб да би , у фебуару 2008, погазивши резолуцију Савјета безбједности 1244 o Косову као саставном дијелу Србије, признала Косово као независну државу коју финансира капом и шаком.

А што се тиче медијске борбе, ево један драстичан примјер: није било силе да РТС пошље једног новинара с камером да забиљежи скупове које сам са својим пријатељем Жан - Пол Бледом, професором историје , организовао неколика пута на Сорбони . Посебно онај крајем марта 2007 поводом изласка моје књиге « Косово апсолутног » , посвећене косовској сакралној умјетности и епопеји, кад су први пут у том многовјековном светилишту француске и европске културе забрујале српске гусле. Срећом, то је дијелом снимила једна канадска екипа па је тако тај догађај доспио на глобалну мрежу. Замислите шта би значило за милоне Срба да су видјели како се Косово слави на Сорбони! Слично је било и у јуну 2009 поводом промоције такође на Сорбони трећег дијела моје Косовске трилогије, « Косово на голготи » , када сам се обратио директно уреднику програма РТС - a Ненаду Стефановићу , али који није нашао за сходно ни да одговори! Требало је да за амбасадора у Париз дође историчар Душан Батаковић, који учествовао на том скупу, па да се донекле прекине скандал са мојом скоро десетогодишњом немилошћу која је ишла дотле да сам могао да наступам на скуповима на Сорбони, у Скупштини, у Сенату, у Центру за међународну штампу и другдје, али сам био неподобан у нашем Културном центру.

Што је, у најмању руку, чудно за некога ко је цио вијек ширио и бранио највише српске вриједности, и био у неку руку деценијама један од свештенослужитеља Српства .

Наравно да због Петра, не могу да се љутим на Светог Петра. Истина је да сам још 70- их година, док су многи данашњи главари били у пеленама или надобудни Брозови пионири и омладинци, прослављао на ступцима « Монда » кроз штива о Студеници, Хиландару, Острогу и дугим нашим светилиштима, вјечну Србију, како је управо било насловљено једно од тих штива. На што сам веома поносан, као што сам поносан што се лик Његоша са његовим храмом на Ловћену, прије но је пострадао, нашао на страницама неких великих свјетских листова. Али о томе ћемо, као и о Морачи за коју се борим ево већ четрврт вијека, други пут, а сада останимо на овој нашој муци.

Наравно да је бошњачка страна свих протеклих година радила свој посао, док је српска остајала немушта и неактивна.

Јесте, док је српска страна пландовала , заваравала се, преузимала причу својих непријатеља, изгласавала покајничку резолуцију о Сребреници, посипала се по глави пепелом, стављла се у улогу доброг Самарићанина, дотле друга страна није патисала, правила је филмове, градила мит о Сребреници, скупљала кости, по читавој Источној Босни, како би увећала број жртава похрањених у меморијалу у Поточарима. Такође је придобијала за своју ствар неке значајне медијске личности које су својевремено писале објективно о рату у Босни, на своју страну, као Роберта Фиска из « Индепендента » , док српска страна није ништа чинила на објелодањивању и ширењу драгоцјених материјала који су јој ишли у прилог и увелико је оправдавали. Још колико је прошле зиме, једно бошњачко удружење у Канади успјело је да забрани улазак у ту земљу великом борцу за српску истину, сјајном аналитичару, геополитологу и историчару Срђи Трифковићу из Чикага, јер су га оптужили код канадских власти као негационисту, denier - a , наводног геноцида у Сребреници.

Исто тако није ништа учињено од стране државе, већ само приватно, да се навелико и нашироко промовишу аутори као Едвард Херман , Александер Дарин, Жерминал Чивиков који су, након низа година истраживања, написали књиге у којима се тотално разара сребренички мит. Ту су и истинита свједочења неких страних актера босанске драме, као што су Дејвид Оуен, генерали Лујис Макензи, Мајкл Роз, Филип Моријон коме је Насер Орић, командант Сребренице, након покоља Срба у Кравици на Божић 1992, признао да му шеријатски закони забрањују да оставља у животу ратне заробљенике. А Насер Орић је ослобођен од стране Хашког трибунала и дочекан од својих као херој! С друге стране, постоје и читаве књиге о генералу Младићу, као она Мила Јелисијевића на енглеском Ratko Mladic , tragic hero , на преко 700 страна, обимна књига нашега брата Рајка Долечека, књиге наше витешке Љиљне Булатовић, и друге.

Тако је неповратно и улудо изгубљено десет драгоцјених година током којих је могло да се скине са српског народа проклетство под којим ризикује да остане заувијек. Не треба имати илузија: толико су западни масмедији кобно дјеловали да је у свијести огромне већине западног свијета појам Србин поистовијећен са појмом зликовца. У то сам се могао увјерити безброј пута па и у неким реакцијама на моје поменуте скорашње текстове: одмах би коментарима гринула нека пашчадија и потегла медијске стереотипе о Србима као о ратним злочинцима, убицама, етничким чистачима који су заслужили све што их је снашло, посебно кажњавање од стране Нато - a . Докле иде медијско ропство показује и чињеница да је данас многим младим Србима на Западу, који су одрасли уз жестоку дводеценијску антисрпску пропаганду, незгодно рећи да су Срби, а може им шкодити у школи или на послу.

Јасно је да је званична Србија радила оно што треба, свакако би се поносили што су Срби.

Наравно да би! И не бисмо се данас налазили у ситуацији да се несвијест, заблудјелост, нечињење или једноставно властољубље одговорних, подмирује утамничењем и предајом српског витеза Ратка Младића у плијен свјетском безакоњу! Јер хашки суд је безброј пута доказао да је у ствари мајмунски суд, како га је, између осталих, назвао чувени француски адвокат и аутор бројних књига из области права, наш пријатељ Жак Вержес. Колико међународна заједница цијени и награђује Београд за непрестане уступке и удовољења која јој чини, видјело се други дан након Младићевог хапшења кад се Хашим Тачи, главни протагониста зла на Косову, појавио на скупу државника у Варшави поводом Обамине посјете Пољској; а затим, неки дан касније, на двоструком италијанском јубилеју у Риму, скупови на којима је, због Тачија, мјесто Србије остало упражњено! Упркос погубном зимушњем извјештају Дика Мартија, који је само потврдио оно што се знало, о Тачијевој умијешаности и одговорности у страховитим злочинима над Србима и неким Албанцима на Косову, он и даље остаје миљеник Европе и међународне заједнице! Какве су оне, такви су им и миљеници!

Шта нам, дакле, преостаје чинити?

Преостаје нам титанска, или, како Његош вели, преужасна борба за истину, утолико више што је ствар грдно упуштена још у вријеме владавине Милошевића који је, што нечињењем, што затеченошћу, што свој o м несвијешћу о пресудној улози медија у наше вријеме, посебно телевизије, био такорећи препустио Србе на милост и немилост злу свијета. Као што ови сада, иако у далеко повољнијим околностима, остављју Србе на милост и немилост крвнице међународне заједнице. Нема те силе која може да одоли пред истином која је божанска одлика човјекова, као што му је лаж својство демонско, само истини треба помоћи. А српска илузија је била још од почетка да је истина довољна сама себи па да побиједи. И у томе је главни Милошевићев гријех, а не нимало у ономе зашто је у Хагу био заточен, оптужен, суђен и уморен.

Управо се овако окренуло са свијетом зато што у њему лаж царује. Погледајмо само каквим су жртвама и разарањима уродили Нато ратови покренути на чудовишним лажима, против Србије, против Авганистана, против Ирака, против Либије. Јер лаж je зло и отац зла, како вели у Јеванђељу, света ријеч које сам се често пута присјетио током многих година у својим настојањима да допринесем продору, ако не побједи истине. И данас, као прије више од два десетељећа на почетку те борбе, намеће ми се библијски призор гдје на јек труба Исуса Навина падају зидине јерихонске, као што би требало да се пред моћним гласом истине сурва Вавилонска кула лажи подигнута на наш рачун до небеса, а из које заудара пакао.

Прије пола деценије на једној трибини одржаној у Паризу, парафразирајући чувену ријеч Достојевскога да само љепота може да спаси свијет, рекао сам да само истина може да спаси свијет, seule la v é rit é peut sauver le monde (што је доступно под овим насловом на Инетренету). И заиста, истина је једина котва нашег спасења и спасења свијета. Стога би утамничење генерала Младића на основу лажи и неправде, требало управо да буде прилика да се мобилишу све снаге, покрену све савјести, изнесу све чињенице, поднесу сви докази како би већ цијелу вјечност затомљене правда и истина најзад избиле на видјело. А кроз то би Ратко Младић својим дугогодишњим страдањем, својом најновијом жртвом, својим незаслуженим сужањством у хашкој тамници, учинио посљедњу велику услугу своме народу. И његов садашњи пораз који су му браћа неславно нанијела, преобратио би се у подвиг, као што то генералу Младићу приличи и доликује.

Интервју дат порталу www . IN 4 S . net

Париз, почетком јуна 2011