Кад оставих Лоле питомине,
Прођох њене велике кљештине,
Докле дођох под Штита висине;
Брат Ђорђије, што мe дотле прати,
Низ Лолу ce са коњима врати,
А ја уђox у хаос литица
Гдје ce друга не гнијезди птица,
Осим орла и осим гаврана.
Желио сaм од ранијех дана
Проhи ове кланце и богазе
Куда само чобани залазе;
Ал ce, ето, занијех у свијет
Гдје вијека остаде ми цвијет.
Зашао сaм у зреле године,
Прве су мe попале сједине.
Човјек брзо стари и нестаје
Након њега природа остаје;
Планина je ова иста сада
К'o у доба Беhирова Рада
- Много ли je очију заспало,
Што je на њу кроз вријеме пало.

У том крају каменога царства,
Зубци, Сумор и Каблова ластва
Призори су горског величанства;
Модра греда испод самог Ђеда
И Црвене обручине што се,
К’о зидине, Чукама узносе.
Вријеме je у ове кликове
Извајало свакакве ликове,
Дивске главе, ате и мамуте,
IIредпотопске грдосије љуте;
Зашиљило у небо врхунце
Иза којих почијева сyнце;
Поградило куле и звонике,
Одвалило ваље и риднике,
У голема сјурило точила
Кроз земане тe сe опучила;
Ископало шпиље и пећине,
Наднијело греде и ћопине;
Отворило прослопе и грла,
А усјекло стругове и прла.
Под сам Сумор, гдје je расло jeље,
Малено je чобанско насеље.

Ишао сам до крајњег 3апада
У Велики Кањон Колорада,
Што je једно од свјетских чудеса,
Али ништа к’о родна небеса
Не напаја душу нит’ потреса.
К’о дијете с Tребјешке главице
Гледао сам у ове литице
Како про њих облакови језде
И залазе у ноhи звијезде,
Поврх горја раскошна обзорја,
Прво сунце кад гране на Зубце;
Ил’ небеса када ce заплаве
Иза буре и громовне страве.
Зато гредем кроз ове бобије
Као Орфеј кроз горе Тракије
С пјесмом која надолази сaмa
- Њом судбине разгони се тама.

Кад у јесен окраћају дани
И побјегну у село чобани,
Te читава планина опустн,
Притисну je облакови густи,
Обале ce кише и времена;
Или зима кад прође студена,
Дан одуља, а сунце угрије,
Укажу сe опет сунтулије,
И сњегови топити сe стану
У прољеће о Ђурђеву дану
- У дну кршног дола Врагодола
Велика ce језерина стаче,
Што отаче к извору Мораче.
у љетње je доба језерина
Сува, глува, бијела долина
С наносима крша и пијеска.
Крај ње расте медвјеђа лијеска
И смрдљика, тa горе јадика;
Има доста зелена јавора,
Некад га је било до Сумора,
И понека у гредама јела
Од сјекире гдје се yзнијела.
Осим јела, којих више нема,
Природа je овуда остала
Као некад када je постала;
Још ce види и у наше дане
К’о у прве свијета земане,
Изнад ових чука и висова,
По двадесет и више орлова
У јатима или како круже,
Неки носи змију као уже,
Неки вуче, а неки младунче.

Дан бијаше у пуноме сјају
Када сиђох буковоме гају,
Што покрива брдо Облу главу,
Гдјe, уз силну јеку и орљаву,
Иза брда, баш под Зубца тврда,
Из једнога врлетног ждријела
Изавире ријека цијела;
Стоји ука неколика бука
Измеђ’ ваља, што машина крије,
Хладно врело од Мораче бије.
Одатле ce Сињавина види,
Сури Врмац и његови хриди,
И Градшта више Шеничишта,
Гдје небеске луче изавиру,
Падајуhи по горском извору.

Ту су виле, кад су некад биле,
У румене зоре долазиле,
Соколиле љевишке хајдуке
Да разгоне по горама Турке;
А кад ови, к’о љути звјeрови,
Кидисаше да Морачу турче,
Ту им грдна погибија пуче.
Кад поклекну пророк и падиша,
Морачки je сердару Малиша
Кроз тај тврди кланац и бусију,
Требјешане одв’о у Русију.
Одатле је Лопушина Вуче
Прије но му погибија пуче,
Узимао жељу од Мораче
Чувши врана гдје над њиме гаче.
Ту су Бећир и Малиша прошли
Кад су нa пyт без повратка пошли:
Код извора Драгилова Вира,
Ha крај ломне горе Лукавице,
Погибоше од Фазла Ибрице.
Посље Фазло од Рада настрада:
С четом друга у гору Ивицу,
Раде срете очева убицy,
Донесе му главу у Љевишта,
А Фазлова кадуна запишта.
Ту су Драгу, кад погуби агу
И кад срећно са мегдана стаса,
Чули како даје добра гласа
Из његова бистра џефердара,
Дар владике Петра господара,
Што га доби уз благослов свети,
Дар који сe не квари ни штети.
Ту je Јакша често почијев’о
Планинама када je војев’о,
А једном je и у сну снијев'о
Да he куму узети за љубу;
Па кад му ce санак догодио,
На Цетињe Владики одио
И молио светога Владику
Да му куму опрости Јаглику,
Приложивши стотину дуката
У манастир од сувога злата.
Слушао сам од оца Стевана
Да је туда чета Љевиштана
Пошлa нa рат у Херцеговину,
Ту негдашњу постојбину њину.
Туда су ce са Скадра вратили
Кад cу нa њ’га узалуд ратили,
Бој добили па га изгубили.
А и ово прич’о ми је отац
Да је Сава, пред бој на Мојковац,
Једног јутра, изашав к Сумору,
Угледао у бистру извору
Гдје му главу носи ка увору,
Усред плача, ријека Морача.
Ту је, за свог вакта и времена,
Пролазила мати ми Милена,
Про планине када je одила,
Прије нo мe нa свијет родила,
И са собом из Лоле водила
До Острога гдје познадох Бora.
Сав живот ce Господу молила
Невољама дa би одолила,
Крст носила и посте постила,
Прољетос ce мука опростила.

Док силазах низа ток времена
У повијест родa и племена,
Слушајући појање валова,
Као дa мe нешто помилова,
Крилом такну, њежно мe осјену
И намах мe из сјeћања прену.
Јел’ дах вјетра или можда вила,
Што с у ове горе задесила
И нечујно мени придружила,
По извору преда мном путила,
Казујућ ми гдје ногом да станем,
По клизавом ваљу да не панем?
Ал’ је много жалостива лика,
Као да је брата миљеника,
Јал’ двојицу скоро изгубила.
Нема сумње, то је била вила
Што ме испод Сумора пратила.
Док се пренух и док се окренух,
Додирнув јој косе у извору,
Већ визија одмаче уз гору,
Ја низ гору, поред Обле главе,
Гдје бијела у заносу славе,
Морача ce низ литицу бача.

Бјеше сунце уза Шеничишта
Кад низ Жлијеб сиђох у Љевишта,
Код предачке куле и огњишта.

Елба, августа 1979