Никад «Велики» овога света нису располагали са толико успешних средстава индоктринације. Нити су начини информисања и саобраћања, овде у ствари дезинформисања и «пуњења глава», икад досад достигли толику моћ убедљивости. Ова дозвољава демократијама - које су само привд – да владају са безбрижношћу коју нису имале чак ни аутократије, обрађујући јавно мнење.

Амерократија на (не)делу

     Гебелс је имао иза себе звук и писану реч, као и крваву батину Гестапоа  која је ширила терор, Стаљин је имао Гулаг…  Но то су само окрутне детињарије у поређењу са огромном моћи којом сада може »да располаже «чиста савест»  стварајући једно виртуелно друштво саобразно својим тренутним интересима, и служећи се, према свом нахођењу, писаном и звучном речју и нарочито сликом, или варљивим одсуством слика ако ове узнимаравају.

     Скоро истовремено, српски и ирачки народ били су жртве тих принудних начина  у следећим узастопним фазама :

     - Прво убедити светско мнење у злотворство будућих жртава, оклеветати њихова становништва  и њихове вође  и означити их да буду јавно кажњени.

      - Раширити беду економском блокадом, како би се ослабила отпорна воља будућој оружаној агресији.

      - Прибећи употреби силе, бомбардовати да би се уништиле месне индустријске инфраструктуре, како би се народ-жртва довео у стање трајне зависности.

     - Заузети територију, купити савести  да би се приморале да признају кривицу која је, у ствари, кривица агресора тако да овај испадне прав.

     За Вашингтон је жеља да се докопа нафте у довољној количини и по доброј цени,  широко оправдавала подизање лажних оптужби против Ирака и такође против Србије. Сједињене Државе имајући у томе прилику да покажу сврсисходност Нато-а и да надокнаде, у корист босанских муслимана, подршку коју указују изрелској држави. За Бон-Берлин, радило се да, ударима лажи, разбије Југославију која је сведочила о немачким поразима и такође да се казне Срби што су се одупрли Вермахту у току два светска рата. Зар је важна истина пред таквим националним императивима?

     Наравно да је  била обична маштарија искључивање  инкубатора за децу од стране Ирачана, обична превара - оптужба за тероризам, басна - постојање оружја за масовно уништење, као и потрага за уранијумом у Нигерији.

     Исто поступање на Балкану. Лажне оптужбе су биле примењене на велико: обмана о десетинама хиљада силовања за која су били окривљени српски борци, обмана да им се припише атентат у улици Васе Мискина у Сарајеву, те гађање гранатом пијаце Маркале, обмана о сакаћењу Албанаца погинулих у Рачку, како би се дигло јавно мнење против Срба. Тако су били створени услови за тражени  causus belli. Требало је приморати Србе да се бране, дакле да се боре и, према томе, да буду бомбардовани. Чак је преговарање у Рамбујеу било засновано на двострукости фамозним Анексом Б који је наметао неприхватљиве захтеве од стране Нато-а с циљем да се оправда агресија.

     Тако су, у току једне деценије, «силе добра» постале силе зла. Распад Совјетског Савеза пружио је Западу прилику да забележи поене: Сједињеним  Државама да располажу изворима фосилне енергије, окомивши се на Ирак коме Москва није могла притећи у помоћ; Немачкој да избрише остатке међународних уговора који су били посветили њене војне поразе, почев са Југославијом релативно младом  федералном државом (само три четвртине века) ослабљене наслеђем Историје, вековима подељене између утацаја аусро-угарског и отоманског царства,  а коју Русија, запетљана у своје преобраћање у тржишну економију, није била више у стању да брани.

     Тријумф екомског либерализма и истискивање планиране економије су америчко-европска победа, или тачније лидера Запада. Али овај је, такође, саздао своје успехе на поступцима које је осуђивао док су се њима служиле аутократије. 

     Победа војна и политичко-економска без сумње, али пораз морални свакако.