Wien, 27. maj 2007.

Трагом   Шатобријана

 ПРАХ ПЕСНИКА

У ОКРИЉУ ОКЕАНА

Пише: КОМНЕН БЕЋИРОВИЋ

      За разлику од Расина, Русоа, Игоа, Балзака, Бодлера, Рембоа, Валерија и других писаца и песника, Шатобријан је доста касно ушао у мој Пантеон француских класика. Једноставно зато што  Шатобријан, као велики хришћанин и критичар Француске револуције, није био превођен нити изучаван на Универзитету у времену које је наступило након победе такозване социјалистичке револуције у Југославији, којој је, као и бољшевичкој револуцији у Русији, служила као узор управо Француска револуција у њеним најсуровијим и најкрвавијим видовима. Затим сам се, настанивши се у Француској током 60-их, бавио углавном ондашњим ауторима, као што су били Моријак, Сартр, Малро и низ других с којима сам водио разговоре изашле понајвише у недељнику Нин, док је интервју са Малроом емитован такође на Телевизији и Радију и био, тога лета 1969, изузетан медијски догађај.


Његошева капела на Ловћену
коју су срушили комунисти
и уместо ње подигли усташко-комунистичко чудевеније!

КАКО САМ ЗБОГ ЊЕГОША
УПОЗНАО ШАТОБРИЈАНА

 

     И управо те 1969 године, неисцрпни у злу Броз покренуо је са својим црногорским сатрапима акцију за рушење једног од највиших олтара Српства и света, Његошеве задужбине на Ловћену, под изговором да ју је неодговарајуће обновио краљ Александар и да је, у сваком случају, одвећ скроман споменик за једног тако великог човека какав је био Његош кога је режим већ био свео под своју меру, прогласивши га, између осталог, и безбожником!

    Међу безбројним разлозима што смо их наводили ми који смо се успротивили зликовачком подухвату  скрнављења и разарања Његошевог гроба на врху Ловћена, била је управо скромност и једноставност али, у исти мах, и величанственост Шатобријановог гроба на обали Атлантика.

Шатобријанов гроб на обали Атлантика:
Скромност је величанственост великих!

    Наравно да сам хтео да видим како то место стварно изгледа па сам се, баш лета 1972 , кад је пакао беснео на Ловћену, упутио на ходочашће на гроб Шатобријана, утолико пре што сам претходно по први, пут током неколико недеља, заронио у његово огромно дело, посебно у његове Загробне мемоаре.  

     Међутим, како сам био запао у тешку немилост режима због моје кампање у светској јавности за спас ловћенског светилишта, своје утиска са тог путовања...

      путовање које се наставило до англо-норманских острва  Џерсија и Гернезија где је, као прогнаник током двадесет година, живео Виктор Иго -, нисам имао где објавити све до 1975 у Зборнику радова наставника и студената Филозофског факултета одсека за Светску књижевност где сам био дипломирао 1960.  Па и тада, као што ће се видети из штива које следи, морао сам то да учиним обазриво, без изричитог помињања Његошевог храма, како Зборник не би био забрањен, као што је претходно био забрањен Сумрак Ловћена. Али сам зато узнио вечно почивалиште Шатобријана и његов отпор Наполеоновој страховлади.  
     Нагласио сам такође како је не само поломљени Шатобријанов гроб адекватно обновљен, него и цео средњовековни град Сен-Мало који је био разорен током борби 1944.  То сам наравно учино зато што су наше режимске аветиње тада вриштале, а неке то и даље чине, како се Његошева капела, после рушења од стране Аустрије 1916, наводно није могла никако  ваљано обновити, правдајући тако градњу на њеном месту садашњег Мештровићевог бољшевичко-усташког чудевенија.                                                                                                                               Крајем маја  2007

«Исто као што је Шатобријан хтео да спава  вечним сном  на обали Океана на окомитој литици у заливу Сен-Малоа, тако је Петар II изабрао за свој земни прах највиши врх Ловћена који надвисује његову државу, и  где  се сваког јутра, при изласку сунца, његов гроб сјаји».

 Капетан де Пимодан, Путовање по Балкану, 1893


Франсоа-Рене де Шатобријан,
француски књижевник
и државник, допринео је снажењу романтизма
у француској и светској литератури

Шатобријаново завештање

које поштују поколења

   

     Призор великих плима и осека на обалама Бретање и Нормандије одводи мисао ненавиклог посматрача на времена кад су се на земљи збивала чудеса. Преконоћ море пресахне, а на место њега укажу се ждрела, поцрнеле литице и хридине, или блатњава равница на чијем се крају назиру, као тајанствене војске, нагомилане воде које ће ускоро покрити просторе са којих су се на кратко биле повукле.

     Тог јунског јутра, пуног самоће, облака и галебова, док сам мислио на библијске воде размакнуте пред Мојсијем и склопљене над Фараоном, море се било одмакло од градских зидина Сен-Малоа, претвориши на неколико часова у предгорје острво Гран Бе на коме почива прах песника Шатобријана, омогућивши тако приступ гробу овог великог човека.

    Кад се сиђе са градских бедема, пут води прво преко жала и малог насипа под алгама и маховином, затим између стења до подножја острва одакле се ка врху успињу гранитне степенице уклесане благо у рељеф острва, по којима таласи остављају трагове соли, шкољки и песка што чини још чуднијим и складнијим ово дело мора и човека.

   После неколико минута хода пустим острвом доспева се кроз траве и пољско цвеће, до једне мале заравни на његовом крајњем западном делу где изнад саме литице стоји гранитни крст и плоча исклесани од острвског стења са оградом од  камених стубова повезаних челичним шипкама.

     То је Шатобријанов гроб замишљен тако у самоћи и једноставности још рано за живота пишчева. «Гранд Бе, где ће бити моја гробница; добро сам изабрао и не знајући да бретонском бе значи гроб», записује Шатобријан на почетку својих Мемоара године 1812, да би више од три деценије касније ту исту жељу потврдио у Заветном предговору свог главног дела: «Почиваћу дакле на обали мора, које сам толико волео».

   Самотни споменик што га таласи запљускују за време бура и ка коме отварају и затварају прилаз елементи и космичке силе, доиста се чини као неки прозор на судбину великог човека чији земни прах под њим пребива.


Степенице благо уклесане у острвску
врлет које воде ка Шатобријановом 
гробу. Сличне су некад водиле уз
Језерски врх ка Његошевој капели
(Снимио: Комнен Бећировић)


Пресахло море - осека на обалама
Бретање и Нормандије
( Снимила: Laurence Griesbeck )

Франсоа-Рене де Шатобријан, изданак старе бретонске племићке лозе, угледао је света 1768 године у Сен-Малоу, граду који је дао Француској низ чувених морепловаца, државника и дипломата, филозофа и научника. Но ма колика да је славе једног града, друштва или цивилизације, била би непотпуна без имена песникова, па ће и Шатобријаново име заблистати посебним сјајем у сазвежђу славних Малуанаца.

     Поморска епопеја родног града, Бретања са својим шумама и легендама, феудални замак Комбур у коме будући писац проводи велики део детињства, приче  о  далеким прецима учесницима крсташких похода, очева строгост и затвореност, све то одрана утиче на образовање Шатобријанове романтичарске психе. Како сам каже: «У шумама око Комбура постао сам оно што сам; ту сам осетио прве наступе оног бола који ћу вући целог живота, оне сете која ће бити моја мука и моје блаженство».

     Понет пустоловном традицијом свога завичаја веома млад се отискује на путовање у Нови Свет чија му величанствена природа са њеним шумама, пространствима и животом Индијанаца незахваћеним цивилизацијом, надахњује по повратку у Европу поетску причу Атала, исповест племенитог дивљака старог Шакте свом младом пријатељу Ренеу о трагичној љубави са покрштеном Индијанком. То дело, које се појављује у освит XIX-oг века (1801), посејаће наредних деценија немир романтизма у душе француске младежи и утицати на низ европских стваралаца од Бајрона до Љермонтова.     Употпуњен истоименом причом, лик Ренеа ће постати, попут Вертера у претходном добу, израз меланхолије и такозваног бола века.
     За разлику од Русоа чије се учење о природи донекле огледа у Атали, Шатобријан се, поред природе, окреће религији и историји, двема другим великим темама романтизма.


Надошло море - висока плима:
десно бедем Сен Малоа, лево Гран Бе
( Снимио: Комнен Бећировић)


Комнен Бећировић на острву Гран Бе, крајем јуна 1972
( Снимила: Laurence Griesbeck )

     Тако настаје обимни есеј Геније Хришћанства и роман Мученици о драматичном рађању хришћанског света у крилу паганског чија су поезија и уметност за писца ипак стални предмет дивљења. Радећи на овом последњем делу, Шатобријан «у потрази за сликама» одлази (1806) на велико ходочашће на Исток које га, преко северне Италије и низ Јадран, одводи у Грчку, Турску, Палестину и Египат. При повратку, преко северне Африке, он обилази рушевине Картагине, затим Шпанију где му трагови маварске прошлости и присуство једне од његових љубави инспиришу Последњег Абансеража, поему у прози у којој се узносе љубав, част, вера и витештво.

 
 
 

Савест свога доба: Сукоб са Наполеоном

и узајамно  дивљење


Поглед са градских бедема
на Гран Бе у апотеози
залазећег сунца
( Снимио: Комнен Бећировић )

     Све ове књиге настају током петнаестак година Наполеонове владавине, период свакако најплоднији и најразноврснији у Шатобријановом књижевном стварању. И не само стога што је писац тада у својим најбољим годинама.

   Нашавши се пред алтернативом пред којом се песник неизбежно нађе у деспотским временима, то јест да буде певач славе и моћи владара или његов судија и савест времена, Шатобријан се, иако фасциниран личношћу Бонапарте и једно време у његовој служби, опредељује за ово друго и раскида са тек крунисаним царем. А непосредан повод за раскид је убиство младог војводе од Енгена, мрачан политички злочин учињен по савету Таљерана да би се застрашила роајалистичка опозиција.

     Са изузетком госпође де Штал, такође у царевој немилости, Шатобријан је једини од савременика интелектуалаца који се усуђује да дигне глас против Наполеонове страховладе, као у чувеном напису објављеном 1807 у Меркур де Франс.

    У том напису стоји. «Кад се у муку понижења чује једино звекет ропског ланца и глас опадача; кад све дрхти пред тиранином и кад је исто толико опасно заслужити његову милост колико изложити се његовој немилости, изгледа да је тада на историчару да преузме на себе освету народв. Узалуд Нерон напредује, Тацит је већ рођен у царству; он непознат расте поред праха Германикусова и праведно Провиђење већ је предало том нејаком детету славу господара света».

Натпис на стени који подсећа да се поштује мир
на месту где почива прах великог писца

На то господар Европе, гневан на аутора узвикује: «Учинићу да га сасеку сабљама на степеништу Тиљеријске палате».

     Али се моћник тешко одлучује да дигне руку на песника, тим теже што је и сам један од његових поштовалаца и што му ласка да у великом књижевнику има себи равног противника.

     Стога се задовољава да га прогна недалеко од престонице на пољско добро Ла Вале Олу (Вучја долина) где се данас уздижу величанствени кедрови засађени руком аутора Загробних мемоара чија прва поглавља ту и настају.

     Сукоб писца и властодржца долази до свог симболичног врхунца Шатобријановим одбијањем да, приликом пријема у Францу¬ску Академију (1811), одржи своју беседу цензурисану претходно Наполеоновом руком због тога што је садржавала императору  неповољну похвалу слободи. Али се њихов однос тиме не завршава. После Наполеонова пораза у Русији и понижења које, након толико славе, доживљава Француска, Шатобријан даје маха своме огорчењу у познатом памфлету Бонапарта и Бурбони за који је Луј XVIII рекао да му је користио « више него војска од сто хиљада људи ». То не спречава Наполеона да у заточеништву на Светој Јелени изрекне ово признање свом противнику: «Шатобријан је добио од природе свети жар... Његов стил је стил пророка. Све што је национално и велико одговара његовом генију ». Нашто Шатобријан, признајући да је поласкан, узвраћа равном мером: «Многи мали људи којима сам учинио велике услуге нису ме оценили тако повољно као горостас чију сам се моћ усудио да нападнем«.

У овим речима има и разочарења у осредња времена и владаре после Наполеона кога се Шатобријан чешће присећа и чијој владавини посвећује неколико књига у Мемоарима, приказавши са особитом снагом, коју ће достићи само Игоoв епски геније, Наполеонову пустоловину у Русију године 1812. Обузет полемикама, заузет дужностима министра и амбасадора на разним европским дворовима (Берлин, Лондон, Рим), Шатобријан под Рестаурацијом објављује углавном политичке расправе или нека дела раније написана, али се све више враћа некадашњој намери да, кроз повест о сопственом животу, исприча и своје доба. Сем неких узгредних историјских дела, он се том послу искључиво посвећује по успостави Јулске Ммонархије 1830. Загробни мемоари, намењени јавности тек после смрти аутора који, радећи на њима има стога утисак да се обраћа живима с оне стране гроба (Memoires d outre-tombe) писани су, прерађивани, дотеривани током више од тридесет година. Они сачињавају велику историјску фреску чије се прве сцене одвијају уочи револуције 1789,  која наставља Наполеоновим успоном и падом те одласком и повратком Бурбона да би се најзад завршила Јулском монархијом у предвечерје другог великог европског пормећаја, Године 1848.

Шатобријан у свом веку,

човек у свемиру

     На последњим страницама ове велике хронике у којој се сједињују најбоље одлике Шатобријана песника, историчара и мислиоца, аутор овако одређује себе у оквирима свога времена и битисања: «Искусио сам јавни и лични живот. Сиромашан и богат, моћан и слаб, срећан и бедан, човек од мисли, метнуо сам своју руку у столеће, свој ум у пустињу; стварно постојање указало ми се усред илузија, као што се морнарима земља указује између облака. Истовремено у мом веку и изван њега, можда сам на њ извршио, а да то нисам хтео ни тражио, трострук утицај религиозни, политички и књижевни».

     А још даље, велики писац се нагиње над човековом судбином у вечности времена и простора и, напустајући свет, завршава овом узвишеном опоруком: «Како је човек мали на атому на коме мрда! Али како је његов ум велики! Он зна кад треба да се помрачи лице звезда, у који час наилазе комете после хиљада година, он који живи само тренутак! Мајушни инсекат невидљив у набору небеске хаљине, али светови не могу да му сакрију ниједан од њихових корака у дубинама простора. Те звезде, нове за нас, какве ће судбе осветљавати? Да ли је откриће тих звезда везано за неко ново раздобље човечанства? Ви ћете то знати, нараштаји који долазите; ја не знам и повлачим се».

     Над морем и пустим острвом велико летње подне. По томе како пролазе сенке облака и ветар повија траву и цвеће, рекло би се да самоћа острва има нешто од планинског мира. Или од оног на који се наилази по бретонским пољима, около менира, тих прастарих загонетних споменика које је човек, свакако пре пирамида и хрмова, окренуо к небу. И као да подсети на тај мир и у исти мах одврати од могуће хуле, на једном  подпорном зиду да се брег не одроњава, овај натпис : “Један велики француски писао хтео је да овде почива и да не чује ништа друго сем мора и ветра. Намерниче, поштуј његову последњу жељу”.

     Па ипак, током времена протеклог од Шатобријанове смрти 1848 године, тај мир био једном тешко нарушен. У Другом светском рату Немци, који су настојали да заваде Бретонце са осталим делом француске нације, били су претворили острво Гран Бе у један огроман бункер. Још са градских зидина делује неприродно  погледу велика засекотина на северо-источној страни острва, коју је направила окупациона војска да би туда довлачила оруђа за бушење терена, ратни материјал, топове и муницију. И заиста кад се посетилац прошета по острву, наићи ће, још и данас, на трагове насиља и скрнављења у виду блокова бетон и зарђале гвожђурије у  близини отвора из којих су биле уперене митраљеске и топовске цеви и од којих су водили бетонски басамаци ка унутрашњости подземних склоништа. У жестоким борбама, после искрцавања савезника на обале Нормандије, јуна 1944, Сен-Мало је претрпео страховита разарања у којима је оштећен и Шатобријанов гроб од бомби које су око њега пале и делимично га поломиле . Зар велики писац и родољуб изабравши ту “очинску хрид” за пребивалиште своме праху, није пророчки написао: “Можда ће на том истуреном положају пасти на ме неко ђуле непријатеља Француске; али ће моју сен проћи лака језа, јер  сам стари војник”.

     По ослобођењу је славни поморски град, од кога су били остали само бедеми, потпуно обновљен по негдашњим плановима и сликама тако да и даље пружа једну од најзанимљивијих урбаних целина Француске. Изглед Шатобријанова гроба повраћен је такође веома приближно у првобитно стање, сем што су некадашњу металну ограду заменили камени стубови дужине око једног метра.

     Неодлучни први део дана са повременим просејавањем сунца, сменило је облачно поподне. Са океана од великог предгорја Фреела на југозападу, приближавала се олуја. Истовремено море се враћало претхођено хиљадама изворчића у песку и између камења. Подводно стење је опет ишчезавало, острвца око Гран Бе са старим утврђењима се смањивала, а и сам џиновски светионик испред њих на пучини осетно губио од своје висине. Заљуљане буром на хоризонту воде су хучно надолазиле. Ускоро је Шатобријанов гроб био остављен самоћи, киши, облацима и валовима где ништа људско више није могло имати удела, сем помисли и погледа са градских зидина.

Док сам се у поподневим часовима у великој феудалној кули што је краљица Ана од Бретање градила као изазов Малуанцима, упознавао са историјом поморског града, олуја се била смирила и хладни северни ветар однео облаке. Опет сам се вратио на бедеме уз које се сада пело зањихано бело-тиркизно море. На блиставом западу Шатобријанов гроб се једва назирао у апотеози сунца, плаветнила и таласа. Сетио сам се једног стиха песника Бошка Богетића испеваног у одбрану једног другог славног гроба чији смо последњи чин трагедије тог лета доживљавали:

На њега да седне само смело је вечерње сунце”.

     Сутон је стао застирати мало острво настањено једино Песниковим прахом. С мора и с копна боје су прелазиле на небеса чија се црвен, што је вече више освајало, померала у великом космичком луку ка северу све док се прве звезде нису почеле палити над океаном.

                                                                                                                           Крајем јуна  1972


почетак
преузето са: ИСТИНА.АТ