Једна жалост под извором Мораче

Слово Комнена Бећировића изговорено над ковчегом синовца му Миленка Бећировића на гробљу у Љевиштима у суботу 4 октобра 2008.

Браћо и сестре,
Ево смо се окупили на овоме мјесту вjечнога мира и покоја гдје од памтивијека нараштај један други плаче уз јеку Мораче. Ево је дошао најтужнији час да се заувијек растанемо од нашег младог Миленка!

Миленко

Тужно је кад се овако растајемо и од ближњих нам особа које нијесу имале лијека од болести или од старости, а некмоли од момка у цвијету младости! Стога су све ријечи немоћне да искажу сву нашу запрепашћеност, сву нашу пораженост пред ударом који нам је зла судбина нанијела нагло нам одузевши наше дивно младе, нашу дику момачку, нашег Миленка, од непуних двадесет и пет љета! Тек што је овај наш млади соко био развио крила и полетио у живот, ево гдје му их прекјуче зла коб, напрасном смрћу више Будве на морској обали, сави и сложи у овај лијес што је пред нама. Тако, умјесто да му се надају његови најмилији, умјесто да га чека невјеста, њега ево чека црна земља! Умјесто да се ори пјесма и весеље ево, већ два дана и двије ноћи како се разлијеже лелек и кукање и теку потоци суза.
Не би геније нашег покојног али бесмртног брата и барда Радована могао да изрази и преточи у стихове, као што је чинио у сличним дешавањима, овај тешки и изненадни догаћај. Кад смо предходног љета, овдје испраћали нашег младог Радојицу-Дола Дубљевића, погинулог од пада с колима у провалију, навео сам чувену Радованову ријеч:

Човјек није требо да се рађе
Али, кад се у животу нађе,
Нек подноси мушки што га снађе.

родбина над гробом

То чиним и овога пута, додајући да је човјек заиста онолико велики колико може да се одупре злу, да издржи и поднесе у животним ломовима, искушењима и трагедијама породичним и националним, што често прате једна другу.
Као што сте се у то могли освједочити током његовог кратког живота, Миленка су красиле све особине које могу красити једно младе ових наших гора, усталачност, хитрост, срчаност, оштроумност, учињеност, својтљивост. Његовом смрћу, зла судбина у последњих осам година узима по трћи пут страшни данак од наше породице: прво Милоша Никова који је од шеснаест љета завршио у мутним водама Грачанице позне јесени 2000, затим Катарину Љубову, коју нам је љетос, у њеној осамнаестој години, тешка бољка однијела, и ево сада Миленка Млађенова. Два млада планинска бора, Милош и Миленко, а међу њима јелика, сестрица им Каћа, све троје громом судбине погођени! Кажем судбина, мада је хришћанство не признаје, а не Бог по ономе како се вели, Бог је дао, Бог је узео - а неко синоћ на дворењу рече да се Бог овим огријешио - јер Бог који је појам васионске правде и доброте и на коме се држе свјетови, не може бити толико неправедан и зао да узимље са свијета тако млада и чедна бића, која нијесу имала времена да почине ни најмањи гријех, као што су били њих троје. Напротив, Бог је човјеку утјеха и лијек од зле субине, он Богом своје болове блажи и тажи, наравно у оноликој мјери у коликој свако Бога поимље и доживљава.

други дан по сахрани

Драги наш Миленко, дијете наше, ево гдје твоја младост залади, пошто је била увелико огријала твоје родитеље, твоју браћу, твоју сестру и све твоје ближње! Остављаш огромну празнину у нашим душама! Твој нагли нестанак одвећ је и за читаво племе, а некмоли за наше братство и породицу! Богдан и Наташа из Париза кажу ти вјечно збогом са сузама се питајући: зар никад више неће видјети њиховог брата Миленка с којим су заједно живот започели и много љета у жељу се сретали?! Прексиноћ си испред поноћи, док су се Влашићи помаљали кроз облаке изнад Градишта, дошао у дугој тужној поворци аутомобила упаљених свијетла про Јагњелишта, последњи пут у Љевишта да у њима останеш заувијек. Тужно је и претужно помислити да нећеш никада више твојом појавом, твојом ријечју, твојим осмјехом ограшити твоје најближе и све нас који те жалимо и оплакујемо. И не само да те ми оплакујемо, наш дјечаче драги, него то, ево, чини и природа у којој си настао и у њој свој кратки живот провео! Ево већ данима како су магле и облаци ухватили планине, као да и оне плачу за својим младим соколом који их је толико пута прелијетао, и више никада неће! Ево како од прошле ноћи, твоје последње на земљи, силна киша уз грмљавину не престаје, као да се и само небо оглашава и за тобом сузе пролијева, наш Миленко, за твојим одласком без повратка испод његовог свода плаветнога! А ево се и јесен постарала да ти сатке покров и сплете вијенац од најљепших боја које никад више нећеш видјети, као што нећеш гледати цвјетнога прољећа ни јаркога љета, Миленко драги, чедо наших гора!
Спавај у њима сном вјечнијем међу прецима нашим, а нека ти душа пребива у окриљу Господњем међу чистим, безгрешним душама многих младића и дјевојака чији су животи, попут твога, прерано утргнути, док ће сјећање на тебе заувијек живјети у нама.
Вјечнаја памјат нашем Миленку!
Комнен Бећировић