У тој грдној невољи и муци,
Док Морачи, горе него Турци,
Зло смишљају, умују и снују
И пријетње стално упућују
Да ће њине расписат тендере,
Све потребне предузети мјере,
И Морачу ставити на добош
Да се на њу јагми свјетска олош,
Што похлепа води је слијепа -
Ви некако, браћо, затајисте!
У безнађу можда заглависте,
Да је нашем труду узалуду;
Ил’ вас друге заокупљу теме,
Ил’ година стало тежат бреме
Те вам вруће згасну надахнуће
И негдање остави прегнуће,
Изгубљене дојадише битке,
O клин сабље објесисте бритке
Па вас нема док се пошаст спрема
И Мораче несрећа голема?
Док кроз дуге преживје земане,
Глад и болест, што народ тамане,
Земљотресе, Турке и Германе,
И Титове богме партизане,
Преживјети неће електране!

Ја нијесам пјесник од заната,
Мада ми је света ватра дата,
Нити лиру имадем од злата,
Ал’ душевне да олакшам муке,
Узех гусле у невјеште руке
Да, уз њине љековите звуке,
Колико сам кадар зароморим
И језиком вашим проговорим.
Немојте ми само замјерити
Нити својим умјећем мјерити,
Што ми грло пјеват не умије,
Сем к’o што се чинило одприје
У Морачи од Старца Милије,
Што свијету славну пјесен даде,
Опјевавши Максимове јаде.
Српске гусле не знају да таје
Неке мање важне догађаје,
А некмоли овај што се спрема
Да Мораче и Роваца нема,
Од старине гласите крајине.
Да нестане једна таква дика,
А да нема гласа од пјесника
Кроз које се, како Иго вели,
Оглашава свијет васцијели!

Ћутати вам ништа не вриједи,
- Нек вас ово нешто не иједи -
Сам остадох брижан по сриједи
Да одврћем потоп од Мораче,
Да јој света лавра не проплаче,
Да јој потоп темеље не плаче,
Да јој двери власт не зајезери,
Да не буде бара крај олтара;
Лик Илије, што љепотом грије,
Духовношћу и светошћу зрачи,
Од влаге се тешке не помрачи;
Светигору славну да не скрате,
У ништа је зорну преобрате
И околни простор не заблате;
Да Пророков гавран не загаче,
Да не замре вјечни пој Мораче,
Њена јека од памтивијека,
Кроз дубоке клисуре и кланце;
Да јој тешке не наметну ланце
И Мораче силу не заточе
У њихове уставе и бране,
И смртне јој не нанесу ране;
И да њене исконске Платије,
Из далеких доба провалије,
Водурина мутна не залије,
Водурина, глува језерина.

Каква ли је то тешка несвијест
Што потапа планете повијест
И жртвујe споменике такве
Без потребе и нужде икаквe?!
Платије су од Мораче двори
Које она кроз вјечност сотвори;
Тек звијезде знају васионе
Колико је, кроз многе еоне,
Са Мртвицом уложила труда
Да настану та природе чуда.
Па зар данас да их памет луда,
- Једну такву баштину прадавну,
Уз морачку историју славну,
Хомеровској епопеји равну -,
На дар црном ђаволу предаје
И свијетским алама продаје
Или им је у најам издаје,
Без икаквог зазора ни срама?
Толика је њихова помама!
С торбом иду по свијету пара
Да им каква лакома фукара,
Што Мораче судба не дотиче,
Дадне тобож стручно разрјешење
За њихово чудовишно хтјење,
Јер сматрају за обичну лажу
Што им наши зналци џабе кажу.
Њино хтјење, њино наумљење,
Што Мораче снује погубљење
Које јавно оспорава мнење:
Многе су се гласнуле личности
Не би ли им наум могле смести,
Разоткривши небројено мана
Њиховога «Просторнога плана»,
Молитвеник што је електрана
Које треба фирма из Милана
Да, по своме нахођењу, гради
И Морачу бранама прегради.
И док тако траће силу новца
Да разуре Морачу и Ровца,
Да поднебље читаво разбију
И у њему црн барјак развију,
Заклињу се, док о јаду раде,
Да државу еколошку граде
И природу чувају и бране,
Најтеже јој смишљајући ране!
Ето само Бијели Нерини
Који, као божанствени крини,
У кањону Мртвице извиру,
Прије но се низ врлет сатиру,
Немилице бит ће прогутани
Од аждаје што се ту настани,
Од потопа, грднога ископа!

Kао кобци, кидисали топци,
Грдно јато од потопитеља
На дјела се дигло Створитеља!
Сва та силна геолошка доба
Да прoждеру незнање и злоба
И нечија несита утроба!
Па још има у тим безданима
Ендемскога биља изобиља,
Што не расте нигдје на планети,
Осим усред платијских врлети,
А које ће исто да потопе
Кад се воде у кањону склопе.
Осим тога, природњаци веле
Да ће птица скупине цијеле,
Крилатица птица небесница,
Што гнијезда вију у кањону
И ту живе као у заклону,
Останути без својих станишта
- Потоп неће поштедјети ништа.
Па, због тога, слична судба чека
Постојбину далеког човјека,
Становника платијских пећина
Гдје трагова има од давнина,
Које хоће такође да затру
Кад Морачу са Ровцима сатру,
Многобројна утуле огњишта
Од Пјенавца па све до Љевишта
Под самијем извором Мораче,
Гдје се моје битисање заче
И понијех у своме вијеку
По свијету исконску јој јеку.

Посебне ће направити јаде
Кад Платије бранама преграде
Те не могне уза ток Мораче
Средоземна струја да протаче.
Тад ће Ровца и двије Мораче
Задобити сасвим другу климу
Која љето претвара у зиму,
А питоме морачке котлине
Кад вјештачко језеро умине,
У каљаве смрадне баруштине,
Баруштине пуне маглуштне
Што ће сунце небеско да скрије,
Које тај крај обилато грије
Од земана, од исконских дана.

Је ли било таквијех душмана,
Таквог соја који, због развоја,
Земљу хара и покару ствара,
Обијести, такве несвијести,
Такве лаже, такве паралаже,
Tакве злости, такве бездушности,
Такве грдне страве oд поплаве?!
Зар да дивну ријеку удаве,
Која моћна, слободарска, чиста,
У сазвежђу пјесништва нам блиста,
Јунакиња епопеје наше,
Што се њоме нараштаји граше?
Морача је од памтивијека,
Гласитија од других ријека,
Па зар да јој не буде лијека,
Него да jе свуку са небеса
И њезина униште чудеса,
Да постане непотребна жртва,
Водурина нијема и мртва?
И још кажу да ће из тог глиба
По Европи крчмити се риба,
А хотеле, што саграде крајем,
Учинит га туристичким рајем;
И тако ће, куну се у Нато,
Црна Гора згрнут силно злато
И постати енергетска сила
За владања господара Мила
Te, кад струја са Мораче плане,
Имаће је и за Талијане.
Слично тврде да ће Морачани
Убудуће живјет као врани,
Јер ће рибља храна да их брани
Од срчаних разних обољења
- Благо току нових покољења!
А к’о разлог за потоп Платија,
Морачиних исконских бобија,
Многобројне наводе незгоде,
Возачима што се ту догоде,
К’о да ових нема сред низина
Кад се пређе потребна брзина,
Умор, пиће ил’ сан савладају
Те безбројни животи страдају.
Исто тако чује се и каже
Да се луде намјере уваже:
Нико нема разлог да се буни,
Кад опстају Млеци на лагуни,
То манастир може на језеру,
Задају нам њину тврду вјеру;
Jош додају да тајну имају
Како да се водама потопа,
Свето здање спаси од потока,
Вјековима који га оптиче
И никад му темељ не дотиче
- Ето њине бесловесне приче
Коју њина пропаганда кличе!
Но, поводом древне Венеције,
Рекло би се да им знано није
Нити слуте ове аветиње,
Да је често плави море сиње;
Па, да нађе лијека том јаду,
Јер поплаве живјет јој не даду,
Градит мора сред дебелог мора
Од бетона бедеме високе
Да ријеши плиме и осеке.

Какве бране, какве електране,
Шта све неће да им на ум пане,
Да сопствену баштину тамане,
Милионе година сахране!
Да Мораче величанство тлаче,
Сакате га, јарам му навлаче!
Да Морачу, горску љепотицу,
У вјечиту затворе тамницу,
Задовијек оставе без гласа
И њенијех хучнијех таласа
Обучених у различне боје
Што красотом наше очи поје!
Никад више да се не поноси
Ни звијезде ка мору односи!
Храм Успења, олтар покољења,
Светилиште општега дивљења,
Пред свијетом понос Црне Горе,
Да бездушно порину у море!
Јунакињу Морачкога кола
Које спјева млади књаз Никола,
Светигору, што пада низ греду,
На жалосна два-три метра сведу
Са садашњих педесет метара!
А посебно што нам груди пара:
Пут низ кањон када пресијеку,
Што га гради у прошлом вијеку,
Занос, храброст и пожртвовање,
Морача ће познат страшно стање,
Изгубивши излазак у свијет,
Опустјет ће и сасвим замријет;
Планине се обући у тмине,
Отворит се прла и урвине,
Прорадити велика клизишта
Која неће зауставит ништа,
Морачке се стрмени сурвават,
Што ће мртве воде подлокават,
И језеро клето затрпават,
У језеру хидре се котити
И недјело црно воплотити,
Вран грактати са врх Маганика
Док се њина разлијеже рика.

Да, умјесто скромног дара мога,
Дар имадем барда Требјешкога,
Не бих мого све набројит јаде,
Што силници мисле да ураде
По цијену астрономских сума,
Као да су скренули са ума
Те се својих не либе зулума!
Треба струје, то нико не спори,
Ал’ не да се Морача умори
Као што су упрли злотвори!
Нек се од тог посла одустане,
Нек се једном Мораче окане,
Нека другдје праве електране
И доводе компаније стране,
Без имало зијана ни штете,
И ману се замисли проклете,
Шћери коби из Брозове доби!
Мада би нас тиме задивили,
Толико се јесу окивили
Да Мораче воде утамниче
Низом брана, ради електрана -
Скоро нема у години дана
Да о томе послу не говоре
И медији њихови се оре.
Као да су све остале воде
Што у Црној Гори се наоде,
Пропануле у поноре тамне,
Сем валова Мораче помамне,
Пропануле јали пресахнуле!
Исто тако нимало не хају
Нити желе да чују и знају
За моћ коју дарежљиво даје
Јарко сунце што нас обасјаје -
Само треба направит централе
У које би луче с неба пале
И потребну енергију дале.

Стога, браћо, ако Бога знате,
Прије него доведу џелате,
Прије него сјате црне свате,
Прије него што потоп затутњи,
Као стварност наших црних слутњи,
Прије него ђаво не позобље
Величајно морачко поднебље,
Прије него лавра не подавре
И водена стихија не навре,
Прије него затму светилиште,
Покољења протекла пропиште,
- Помозите пламеном ријечи
На Морачи да се зло спријечи
И Морача да се не угаси,
Него добром свјетскијем прогласи
И читавим поднебесјем гласи!

Париз, 20 јуна 2010.